Nikom ni reči – Dragulji Lagune

Ne sedi se skrštenih ruku dok napadaju tebe ili nekog do koga ti je stalo.

uspomene nanose bol. A najviše one lepe.

Hojtu sam rekao da moram da krenem. Delovao je suviše ispijen da bi ga bilo briga.

Hojt je prišao prozoru kao neki veliki mačor. Opet je provirio.

U meni je još uvek sve sevalo od one jučerašnje kombinacije srednjovekovnog mučenja i preteranog naprezanja.

Jutarnje nebo bilo je crno kao nadgrobna ploča.

„Tako sam umorna od bežanja“, tiho je rekla Elizabet.

„Znam.“

Šminker je prestravljeno zinuo kad je ugledao Šonu.

„Kasniš!“, zaurlao je na Šonu fotograf, jedan sitni čovečuljak s lažnim francuskim akcentom. „A izgledaš i… comment dit-on… kao nešto što je malopre izvađeno iz klozetske šolje.“

Nekako sam se spustio, skoro na sve četiri i maltene otpuzao pod tuš.