hr
Mihail Aleksandrovič Šolohov

Tihi Don I

Obavesti me kada knjiga bude dodata
Da biste čitali ovu knjigu otpremite EPUB ili FB2 datoteku na Bookmate. Kako da otpremim knjigu?
Pre devedeset godina Mihail Šolohov je započeo rad na „Tihom Donu“ i za manje od pola godine, 28. marta 1927. godine, završio prvi deo. Pred njim je bio titanski rad. Ime Šolohova i njegovog velikog romana-epopeje sve češće se čuje na forumima koji raspravljaju o problemima pravoslavne civilizacije i izbora puta sveta u razvoju. Svoj roman-epopeju Mihail Aleksandrovič Šolohov počinje tužno, surovo i krvavo. Tužno i u krvavim tonovima ga i završava prošavši sa svojim junacima kroz dugogodišnji krug ljudskih iskušenja koja se mogu porediti sa sedam krugova Danteovog pakla. „Tihi Don“ koji su čitaoci u celom svetu dočekali s neverovatnim ushićenjem i divljenjem pred moćnim darom mladog ruskog pisca „iz naroda“, koji je za njega dobio Nobelovu nagradu, odjednom se maltene pretvorio u presudu za samog autora. U svakom slučaju, tome su se, izgleda, nadali oni koji su pleli omču za genija. „Tihi Don“ nije napisao Šolohov… Autor velikog dela nije boljševički skorojević, već beli oficir, ubijen u kazamatima Čeke. Pokaj se, plagijatore, jer ti nema oproštaja! A on, Šolohov, laureat Nobelove nagrade, odlikovan svim najvišim književnim nagradama u svojoj zemlji, samo se smeškao u brkove. Svi „dokazi“ njegove „neoprostive krivice“ gradili su se uglavnom na istoj osnovi: dvadesetogodišnji mladić koji nema ni srednje obrazovanje, ni životno iskustvo, ne može stvoriti epsko platno takve oduhotvorene snage koja je svojstvena samo kolosima Tolstojevog kova. Ni dodela Nobelove nagrade piscu 1965. godine nije zaustavila zavidljivce i mrzitelje. Pokaži originalni rukopis! A on se i dalje smeškao. Zašto originali „Donskih priča“, „Azurne stepe“, „Uzorane ledine“ postoje, a originalni rukopis „Tihog Dona“ ne? Veliki pesnik tihog Dona je samo nastavljao da sleže ramenima kao odgovor na ove besmislice onih koji su ga napadali. Zahvaljujući naporima velike grupe naučnika, pisaca, teoretičara književnosti Instituta za svetsku književnost „Gorki“, Ruske akademije nauka, Saveza pisaca Rusije, bliskih rođaka Mihaila Aleksandroviča Šolohova i ličnom staranju nedavno preminulog Viktora Stepanoviča Černomirdina, izašao je iz štampe pravi „Tihi Don“. Pojavilo se jedinstveno izdanje u autorskoj, Šolohovljevoj, redakciji, u njegovoj ličnoj rukopisnoj varijanti, očišćeno od svih „redaktorskih“ intervencija iz sovjetskog perioda. Izdavači skreću našu pažnju na činjenicu da ime Staljina, koji je čak postao generalisimus, nije prisutno ni u Šolohovljevim romanima, ni u publicistici. Njega tamo nema. Uopšte ga nema. U delima gotovo kod svih književnika-disidenata Rusije i Sovjetskog Saveza, uključujući i nobelovce, on je prisutan, a kod Šolohova ga nema. Zato Lavu Davidoviču Trockom, dželatu i izdajniku interesa donskog kozaštva, on vraća ravnom merom. To govori mnogo toga. Između ostalog i o „nestalom“ rukopisu „Tihog Dona“. Zvanična verzija ovog „nestanka“ je sledeća. U jednom od perioda zaoštravanja odnosa sa Rostovskim OGPU–NKVD, Mihail Aleksandrovič ga je doneo u Moskvu kako bi ga pokazao specijalnoj komisiji koja je razmatrala slučaj povodom optužbe Šolohova za plagijat. Autora „Tihog Dona“, romana koji je, kako bi se to danas reklo, trenutno postao bestseler. Bilo je to 1929. godine. Komisija nije ostavila ni kamen na kamenu od optužbi i proglasila ih je neosnovanim. Vraćajući se u Vjošensku, Šolohov je ostavio rukopis romana-epopeje u Moskvi, kod svog dobrog prijatelja Vasilija Kudašova, uzdajući se u njega kao u samoga sebe. Ali Kudašov je poginuo na samom početku Velikog otadžbinskog rata. Kudašovljeva žena (udovica) kasnije će reći da se rukopis negde izgubio… Posle piščeve smrti vođena je istraga, saslušavani su rođaci, upućivani su zahtevi arhivima, a stranice rukopisa su počele da se pojavljuju na Zapadu kao jako tražena roba. Tek posle smrti Kudašove kod naslednika su pronađeni dragoceni listovi Šolohovljevog rukopisa. Godine 1999. Institut za svetsku književnost, uz materijalnu pomoć Vladimira Putina, otkupio ih je za pedeset hiljada dolara… Tako ukratko izlaže istoriju ovog jedinstvenog spomenika naše kulture i Feliks Kuznjecov, akademik Ruske akademije nauka. Što se tiče protivrečnih mišljenja o „Tihom Donu“, pod uslovom da ona nisu „naručena“ (po terminologiji današnjice), tu ima mišljenja koliko i čitalaca. Čitajući ponovno „Tihi Don“ sada, kao i onda, u studentskim danima, vidim da to delo ogromne snage jeste protest protiv toga da Rusi ubijaju Ruse, da patrioti Rusije uništavaju Rusiju, da bogati vrše nasilje nad siromašnima, da im svim sredstvima nameću svoju volju. Glas ovog protesta čuje se i u naše vreme, budi dušu, ne dozvoljava nam da klonemo duhom. Hvala svima onima koji su za nas na vreme vaskrsli Mihaila Šolohova koji veruje. Koji veruje u dušu svog naroda, u njegovu čast i besmrtnost. Anatolij Jurkov
Ova knjiga je trenutno nedostupna
928 štampanih stranica
Da li već pročitali? Kakvo je vaše mišljenje?
👍👎

Na policama za knjige

fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)