Hamlet

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

неба? Сви смо ми овејани ниткови – сви! Не веруј ниједном од нас. Иди право у манастир

Дух мог оца, у оклопу? Не. Није добро све.

Да подвала није? Што већ није ноћ!

Ал’ дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела

открити се ма их земља крила цела!

заклетве срце зајми језику.

Тај пламен, кћери, светли, ал’ не загрева,

у обећању самом се угаси;

не сматрај га ватром.

Знам, кад крв узаври како издашно

заклетве срце зајми језику.

Па ово мало савета упиши

у сећање. Не дај мисли језика,

ни дéла каквој мисли незгодној.

Дружеван буди, ал’ никада прост;

кад пријатеља имаш опробана,

челичном алком за срце га вежи;

ал’ стиском руке не жуљи свој длан

са сваким новим, жутокљуним другом.

Клони се кавге; ал’ дође ли баш,

држањем улиј противнику срах.

Свима слух поклони, реткима свој глас.

Прими суд од сваког, а за се чувај свој.

Кол’ко кеса даје, богато се носи,

ал’ не кô кицош – лепо, не шарено,

јер одело често одаје човека.

Они у Француској из друштва највишег

имају за то укус најбољи.

Нит буди дужник, нит поверилац;

дуг често губи и себе и друга,

а зајам тупи оштрицу штедљивости.

Ал’ прво: буди веран себи сâм,

и онда ће доћи, кô за даном ноћ,

да нећеш бити кривац никоме.

Ни врлина неће клевети измаћи!

У позадини љубави остани,

ван нишана и опасности страсти.

На свадбени су сто

хладни колачи даће изнесени.

То љубав тражи, а дужност налаже.