Hamlet

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

Мати, тако вам вечне милости,

не мећ’те на душу лажни балсам тај,

да је ово моја лудост, не ваш грех.

То покожицом рану ће превући,

док прљава трулеж, ровећи под њом,

невиђено кужи. Повер’те се небу:

покајте што је прошло; избегните

што ће да дође; и не ђубрите

тај коров, да не би јаче бујао.

Опростите ми моју проповед,

јер у ово време гнојаво од греха,

врлина мора порок молити

за опроштај; треба пред њим да се савија,

молећи да му чини доброчинство.

Молим вас, изговорите тај говор онако како сам вам ја показао, да вам готово клизи са језика. Али ако будете жвакали, као што чине многи ваши глумци, онда ће ми то бити исто тако пријатно као да сам општинском добошару дао да говори моје стихове. Па немојте сувише ни тестерисати ваздух рукама, овако; него будите у свему умерени. Јер и у самој бујици, бури, или, да тако кажем, вихору страсти, морате имати и показати мере, која ће то ублажити. О, како ме вређа до дна душе кад чујем каквог плећатог, разбарушеног клипана како у дроњке цепа неку страст, да би пробијао уши најјевтинијој публици у позоришту, која није ни за шта друго него за неразумљиве пантомиме или за галаму.

Ја сâм прилично сам поштен; па ипак бих себе могао оптужити за такве ствари да би боље било да ме мати никада није родила. Ја сам врло охол, осветољубив, славољубив, са више грехова што чекају на мој миг но што има мисли да их њима оденем, или маште да им дам облик, или времена да их изведем. Шта ће оваква створења, као што сам ја, да се шуњају између земље и неба? Сви смо ми овејани ниткови – сви!

која су ту већ него да летимо

онима другим, непознатим још?

То нам вољу збуни,

и чини да радије подносимо зла

Је л’ лепше у души трпети

праћке и стреле судбе обесне,

или на оружје против мора беда

дићи се, и борбом учинити им крај?

ХАМЛЕТ: Бити ил’ не бити? – питање је сад.

Образ једне блуднице,

улепшан што је вештином мазања,

ружнији није испод маске своје

но моје дело под шареном речи.

О, терете тешки!

Слушао сам

да кривци, гледајућ какву представу,

вештином самом глуме беху тол’ко

потресени до срца да би одмах

признали јавно своја недела.

Убиство, иако нема језика,

проговори органом чуднијим.

Приредићу да глумци играју

нешто што личи убиству оца мог

пред мојим стрицем. Ја ћу пазити

на његов поглед, прозират до сржи.

Тргне л’ се само, знаћу већ свој пут!

Дух који видех можда је нечастив,

а ђаво може на себе узети

допадљив облик; штавише и можда,

због слабости ми и суморности –

а он на такве има силну моћ –

на зло ме води, да ме упропасти.

Ја хоћу да имам стварније разлоге

но овај. Глума замку нек ми дадне,

у коју ће савест краљева да падне.