Uhvaćen

Možda živimo u pomrčini, zaslepljeni osmehom i fasadom dobrote. Možda nam tek tragedije skinu mrenu s očiju.

Zlo se može osetiti. Jednostavno može. Ili je bar ona tako mislila.

Svet je tek puki skup linija koje dele ono što smatramo krajnostima.

Često čuje kako sloboda nije slobodna. Nije ni pravda.

„Hoće li dan biti lep zavisi od tebe, a ne od vremena.“

„Dene, mi smo šljam evolucije…“

Ovome me je učio moj omiljeni hraniteljski „otac“. Bio je profesor na koledžu i voleo je da se upušta u filozofske rasprave.

„Razmisli, Dene. Šta su kroz čitavu istoriju čovečanstva radili oni najjači i najbistriji? Borili se u ratovima. Tako je bilo sve do prošlog veka. Dotad smo slali bezuslovno najbolje da se bore na frontu. I ko je ostajao kod kuće i razmnožavao se dok su najbolji umirali na dalekim bojištima? Kljakavi, bolesni, slabi, pokvareni, kukavice – ukratko, najgori među nama. Tako smo mi njihov genetski usputni proizvod, Dene – hiljade godina iskorenjivanja sortnog i čuvanje škarta. Zato smo svi šljam – otpad vekovnog lošeg uzgoja.“

imao je i sposobnost da te gleda

imao je i sposobnost da te gleda

I eto. Toliko je mudrosti u jednostavnom – istine koju čujete u glasu i ne možete je zameniti ni za šta drugo.

„Univerzitet Prinston. Crème de la crème.
20
Kelvin je crnac. Den siroče. Stiv siromašan kao crkveni miš. Farli je bio jedno od osmoro dece – velika katolička radnička porodica. Svi smo uspeli – a svi smo bili nesigurni i nesrećni. Najsrećniji momak kog znam iz gimnazije otišao je na obližnji državni Montkler i napustio ga na drugoj godini. Još radi kao šanker. Još je najzadovoljniji skot kog znam.“