Ideoluzije

A to ne biva, tupav uđeš, tupav izađeš, doduše, s nešto proširenijim kulturnim CV-em, ali koga uopšte briga za to?

Ali svet je upravo ovakav kakav je.

I onda se vraćaš s posla kod oca koji će te melaholično gledati i lagati da ličite, a ti ćeš sebe lagati da ne ličite.

naroda kolko hoćeš jer narod ionako uvek negde ide.

Holanđani su, inače, prijatni ljudi, mada, u realnosti, oni su trolovi i veštice, i to se lepo vidi kad popiju jer postanu neprijatni i teški pa mršte one svoje obrve na preteći način i stalno misliš da ćeš dobiti batine.

Muzeji. Gde god da odem, idem u muzeje budući da osećam gotovo prisilu da to činim. Kultura i sve to, radoznao nije da nisam, a umetnost volim, međutim, uvek kad izađem iz muzeja osećam se kao da sam nekako prevaren jer nisam doživeo ono što sam ulazeći u muzej mislio da ću doživeti. Nije da očekujem katarzu od baš svake trunke umetnosti u vitrini pred kojom se zaustavim, pa ipak, očekujem makar malo prosvetljenja. A to ne biva, tupav uđeš, tupav izađeš, doduše, s nešto proširenijim kulturnim CV-em, ali koga uopšte briga za to?

Dakle, prošlo leto proveo sam nedelju dana u gradu koji uopšte ne postoji, zato i nije tako čudno što ni moja priča nije sasvim istinita.

Podseća malo na Veneciju, ali manje je golubova i pacova, što mi se baš mnogo sviđa, golubove inače ne mogu da smislim jer golubovi su leteći pacovi; zapravo, prema pacovima ne gajim toliku distancu, mada nije baš da ih obožavam, tačnije bi bilo reći da sam potpuno ravnodušan spram njih sve dok ne jure pod mojim nogama i ne zobaju mrve koje padaju s mog hotdoga.