Vatreno krštenje

tako se zbilo – jedan veštac i jedan Nilfgardijac koji je s njim savez sklopio divlje zaurlaše, mačevima zavitlaše. Dvojica drugara, dvojica sapatnika bez razmišljanja u susret zajedničkim neprijateljima pohitaše, u neravnopravnu borbu se upustiše. Bilo je to njihovo vatreno krštenje. Krštenje zajedničkog okršaja, jarosti, mahnitosti i smrti. Jurišala su, smrti u oči gledajući, dvojica drugara. Tako su mislili. Nisu znali da neće tog dana umreti, da upravo na tom mostu preko reke Jaruge neće život skončati. Nisu znali da im je drugačija smrt bila suđena. Na drugom mestu i u drugom vremenu.

zamagljena
A što li nam se sneveselila bestija?
Biće da se juče oženila il’ verila!

Vid’ ’amo, vučina ide kô prebijena
Repa podvijena, oka suzom

’amo vučinu gde veselo đipa
Zube kezi, repom maše i šapom sve sipa
Što li se razigrala ta šumska bestija?
Još s’ nije oženila, dok se tako izvija!

Vi verujte da je vampir opasan samo noću, prvi zrak sunca pretvara ga u prah. U osnove mita, koji se ispredao kraj prvobitnih ognjišta, utkali ste svoju solarnost, svoj stenotermni organizam, ritam smenjivanja dana i noći, koji pretpostavlja dnevnu aktivnost. Za vas, noć je hladna, mračna, zla, pogibeljna, puna opasnosti; izlazak sunca označava pak još jednu pobedu u borbi za opstanak, novi dan, nastavak egzistencije. Sunčeva svetlost donosi rasvetu i toplotu, zraci sunca, koji su za vas oživljujući, doneće uništenje neprijateljskim vam čudovištima.

Šume su izdisale izmaglicu i maglu koja se brzo raspršavala, ptice su iz sve snage nadoknađivale susnežicom iznuđenu tišinu.

Slika je podrhtavala, projekcija nije bila baš stabilna.

Teško je tražiti od čoveka da se oslobodi strahova. Strahovi vrše u čovekovoj psihi ulogu ništa manje važnu od svih ostalih emocionalnih stanja. Psiha lišena strahova bila bi osakaćena psiha.

Lakše je srcu kad nekom sudbina nešto podari nego da stalno otima.

Svako ima neku vrlinu koja će da uravnoteži mane.