1984

mu se da instinktivno zna ko će opstati, a ko propasti:

Naravno, ja znam da je prošlost falsifikovana, ali nikada ne bih mogao to da dokažem, čak ni u slučajevima kada sam je lično falsifikovao.

Sva dokumentacija je uništena ili falsifikovana, svaka knjiga je prerađena, svaka slika ponovo naslikana, svaka statua, ulica i zgrada preimenovana, svaki datum promenjen. I taj proces se nastavlja iz dana u dan i iz minuta u minut. Istorija se zaustavila. Ne postoji ništa osim beskrajne sadašnjosti u kojoj je Partija uvek u pravu.

Mnogo više ga je prenerazilo kada je iz neke uzgredne napomene otkrio da se ona ne seća kako je Okeanija, pre četiri godine, ratovala sa Istazijom i bila u miru s Evroazijom. Istina, ona je čitav rat smatrala prevarom: ali očigledno nije ni primetila da se naziv neprijatelja promenio.

Čak i danas, u periodu opadanja, prosečnom ljudskom biću je fizički bolje nego pre nekoliko vekova. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakvo ublažavanje u ponašanju, nikakva reforma ili revolucija nikada nisu doveli ljudsku jednakost makar milimetar bliže. Sa stanovišta pripadnika niskog staleža, nijedna istorijska promena nikada nije značila išta više od promene imena njihovih gospodara.

Cilj pripadnika visokog staleža je da ostanu tamo gde su. Cilj pripadnika srednjeg je da zamene mesta sa pripadnicima visokog. Cilj pripadnika niskog staleža, kada ga uopšte imaju – jer trajna je osobina niskih da su toliko zgromljeni teškim radom da su možda tek povremeno svesni bilo čega izvan svog svakodnevnog života – da ukinu sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki.

Znalo se samo da se u svakom kvartalu astronomska količina čizama proizvodila na papiru, dok je možda polovina stanovništva Okeanije išla bosa. I tako je bilo sa svakom klasom evidentiranih činjenica, velikom ili malom. Sve se gubilo u svetu senki gde je, konačno, čak i dan u godini bio neizvestan.

Zlomisao ne baštini smrt: zlomisao JESTE smrt.

On je bio usamljeni duh koji se oglašava istinom iako nju niko nikada neće čuti. Ali sve dok je on izgovara, na neki opskuran način, kontinuitet neće biti prekinut. Ljudsko nasleđe se ne prenosi time što će vas neko čuti, već time što ćete sačuvati razum.

Novogovor, dvomisao, promenljivost prošlosti. Imao je utisak da lunja po šumama morskog dna, izgubljen u čudovišnom svetu gde je i on sam čudovište.