Jednog dana u decembru

Znate kako se ispostavi da su neki događaji velike prekretnice u životu? I ne mislim samo na događaje koji se podrazumevaju, kao što je odlazak od kuće i zapošljavanje ili udaja za osobu koju volite jednog lepog letnjeg popodneva. Mislim na neočekivane događaje: telefonske pozive usred noći, nezgode, rizike koji se ne isplate.

Ovo se već dugo sprema, lebdi između nas dok

gledamo film, sedi na praznoj stolici za susednim stolom kad izađemo na večeru, stoji u uglu spavaće sobe dok spavamo.

Zastrašujuće je koliko lako život može da se otme kontroli; jednog trena mi se smešio konačno lep dan, a sledećeg sam već balav ležao lica zagnjurenog u tepih.

Problem s korenjem je što čupanje ume da ubije biljku, ali to je rizik koji moram da preuzmem.

Rekla sam mu da prosto dođe trenutak kada moraš da odlučiš da budeš srećan, jer je dugotrajna tuga suviše iscrpljujuća. I da će se jednog dana osvrnuti i da neće moći da se seti šta je to toliko voleo kod te osobe.“

znam koliko bolno može da bude pustiti da ode neko za koga misliš da ga voliš, ali i da ne verujem da za svakog od nas postoji samo jedna osoba. Suviše je to nerealno, suviše ograničavajuće.

Možda ću jednog dana čak zaslužiti i da budem srećna.

Ja sam poput bolničkog pacijenta koji se oporavlja, učim kako da oprostim sebi počinjene greške i shvatim da sam ja i dalje ja, da sam dobra osoba

Ponekad prosto sretneš pravu osobu u pogrešnom trenutku“, kažem tiho.

„Da“, kaže. „A onda provedeš svaki dan posle toga želeći da je moguće vratiti propuštene prilike.“

Neobično je što ne prestajemo da volimo nekoga i kad više ne želimo da budemo s njim.