Pušači crvenog bana

Kad smo već kod srpskih vladara, sećate li se koliko sam puta ovde pisao o zamenjenim ulogama srpske države i srpske crkve, o srpskim državnicima koji se bave ljubavlju, pravdom, nepravdom i pročim metafizičkim entitetima i o arhijerejima koji se upuštaju u tržišnu privredu. I tu su mi tezu jučerašnje novine dokazale. Čitam tako – i ne verujem očima – da je episkop šumadijski (ime i br. lične karte poznati redakciji) smenio igumaniju sedmovrate Žiče.
A zašto? Da se igumanija nije ogrešila o manastirski tipik, da nije podlegla artemijanskoj jeresi, da nije, daleko bilo, nešto zabrljala. Jok, more. Nije uspela da sakupi trideset hiljada evra, sumu koju je vladika odredio kao godišnji harač i – šta? – kako šta? – episkop je postupio po zakonima tržišta i najurio igumaniju koja će, pretpostavljam, biti zamenjena nekom poslovno efikasnijom. Opevani Vučić ne bi postupio tako, on bi, belćim, rekao: „Ne dam igumaniju, ja preuzimam odgovornost, meni, uostalom, ne treba tih trideset hiljada evra.“ A zašto trideset hiljada evra treba monahu zavetovanom na siromaštvo, to je već stvar za raspravu na

Overlorda za igumana, episkopa za premijera.

Svetom arhijerejskom sinodu. Ima li izlaza iz toga? Ima, naravno. Overlorda za igumana, episkopa za premijera. I Bog nas veselio