Citati iz knjige „VAŠE KOMPETENTNO DETE“ autora Jesper Jul

• Deca o kojoj su se brinuli, i sama se brinu za druge
Govoriti deci da su loša jeste povreda njihovog integriteta i ona često tu povredu iskazuju neverbalno jasnim i nedvosmislenim znakovima: plaču ili im lica poprimaju bolan izraz, pogledaju u odrasle na trenutak, pa ako njiho­va poruka nije shvaćena, tela im se ukrute, spuštaju pogled na dole, a glava im pada na grudi. Sve na njima vrišti: „Povređuješ me!“
Nekoliko stotina godina mi smo zapravo učili decu da poštuju moć, autoritet i nasilje – a nismo ih učili da poštuju drugo ljudsko biće.
Nisko samopoštovanje se ispoljava na raznovrsne načine: strah od grešaka, hvalisanje, strah od života, skromnost, prekoračivanje granica, defetizam, umišljenost, osećanje krivice, upotreba narkotika, nasilničko ponašanje, digestivni problemi itd. Pojedine pojave razmotrićemo nešto kasnije.
• Deca koja su bila kritikovana postaće ili kritična prema drugima ili samokritična.

• Deca koja su odgajena u nasilnim porodicama postaće ili nasilna ili samodestruktivna.

• Deca koja su odgajena u porodicama gde se osećanja ne izražavaju postaće ili ćutljiva ili previše pričljiva
Kad kažem da deca sarađuju, mislim da ona kopiraju ili oponašaju odrasle oko sebe koji su im najvažniji: u početku svoje roditelje, a potom i druge odrasle osobe s kojima su u bliskim kontaktima
Primenjujući kazne i naglašavajući posledice, roditelji postepeno uništavaju svoj odnos s decom
. Deca postaju nesigurna samo onda kad njihovi roditelji ne prihvataju međusobne razlike i smatraju ih nepoželjnim
Prioriteti naših roditelja zasnivali su se na spolja­šnjim vrednostima: da se deca nauče „lepom ponašaju“, da se „ophode“, „uklope“, „lepo govore“, kažu „hvala“, „dobar dan“, „hvala na pozivu“. Bilo je nepoželjno da deca budu ono što jesu, a poželjno da „odigraju ulogu“, baš kao da su glumci u nekoj predstavi, podrazumevalo se da nauče svoju ulogu.

Lako je biti mudar nakon toliko godina i kada o deci znamo puno više nego generacije naših roditelja. Moramo se podsetiti da oni roditelji koji se i dalje drže koncepta porodice kao strukture moći, to čine zato što iskreno veruju da je to najbolje za decu. Za njih ovaj model nije prevashodno izraz moći.
dicama u kojima su roditelji činili veliki napor da se prema svoj svojoj deci ne odnose „drugačije“. Deca bi trebalo da, bez obzira na to što su međusobno različita, dobijaju iste poklone za praznike, iste kazne, kao i isto vaspitanje. Posledica ovog modela je bila da su neka deca dobila ono što im treba, dok druga nisu, sve je bilo stvar slučaja ili sreće. Ali roditelji su bili uvereni da su postupali „pravedno“.
Mislim da nije presudno slažu li se roditelji o pitanjima vaspitavanja ili ne. U principu, roditelji samo moraju da se usaglase oko jednog: da je neslaganje prihvatljivo. Deca postaju nesigurna samo onda kad njihovi roditelji ne prihvataju međusobne razlike i smatraju ih nepoželjnim.
Dozvolite mi da obrazložim: istina je da se deca razvijaju u harmoničnom i zdravom smislu tamo gde odrasli u porodici postave određene granice. Ali kao što ću kasnije objasniti, vrlo je važno da i odrasli i deca postave svoje sopstvene granice. Određivanje tuđih granica predstavlja, pre svega, iskazivanje moći.
Kod nekih možda postoji osećanje čežnje za „dobrom starom tradicionalnom porodicom“, ali ona je u stvari veoma retko pozitivno uticala na razvoj i dobrobit pojedinca. Drugim rečima, s društvenog stanovišta, tradicionalne porodice su često samo izgledale uspešno, dok je ispod površine vrebala patologija koju su uzrokovale.
Nekoliko stotina godina mi smo zapravo učili decu da poštuju moć, autoritet i nasilje – a nismo ih učili da poštuju drugo ljudsko biće.
Kad se udružimo u stvaranju nove porodice, otvara nam se mogućnost učenja svega onoga što nismo mogli da naučimo unutar svoje prve porodice.
Tradicionalna psihologija često preispituje ljudska osećanja: koliko roditelji vole svoju decu? Koliko sin mrzi svog oca? Koliko je ćerka ljuta na svoju majku? Ova pitanja su važna zbog toga što omogućavaju ljudima da izraze svoj bol. Ipak, ovom prilikom voleo bih da istaknem činjenicu da nikad nisam sreo roditelje koji ne vole svoje dete, niti sam sreo dete koje nije vezano za svoje roditelje. S druge strane, sreo sam mnogo roditelja i dece koji nisu u stanju da pretoče svoja osećanja u ponašanje puno ljubavi.
Ova osećanja neprijatnosti i sumnje su opravdana. Primenjujući kazne i naglašavajući posledice, roditelji postepeno uništavaju svoj odnos s decom. Naime, na takav način roditelji odbijaju bilo kakvu odgovornost za sukob koji je nastao, a za krivca proglašavaju svoje dete. Ovaj model ponašanja ne nagriza samo detetovo poverenje u roditelje, već i njegovu samosvest
Kod nekih možda postoji osećanje čežnje za „dobrom starom tradicionalnom porodicom“, ali ona je u stvari veoma retko pozitivno uticala na razvoj i dobrobit pojedinca. Drugim rečima, s društvenog stanovišta, tradicionalne porodice su često samo izgledale uspešno, dok je ispod površine vrebala patologija koju su uzrokovale
Na kraju, brine me hoće li neki čitaoci pojedine zamisli iz ove knjige doživeti kao ličnu kritiku. Živimo u vremenu u kojem se lako označavaju žrtve i određuju krivci; stoga se mnogi od nas često osećaju kao da ih neko kritikuje. To nije bila moja namera.
Tvrdnjom da je dete kompetentno, mislim na njegovu sposobnost da nas uči onome što nam je potrebno da naučimo. Deca nam pružaju povratnu informaciju koja nam omogućava da povratimo svoju izgubljenu sposobnost i pomaže nam da odbacimo neplodne i autodestruktivne obrasce ponašanja u kojima nema ljubavi. Da bismo mogli da učimo od dece na ovakav način, potrebno je daleko više od demokratskog razgovora s njima. Trebalo bi da razvijemo način ophođenja koji ni mnogi odrasli nisu u stanju da primene međusobno, a to je lični dijalog zasnovan na ravnopravnom dostojanstvu.
bookmate icon
Jedna cena. Obilje knjiga
Ne kupujete samo jednu knjigu već celu biblioteku… po istoj ceni!
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)