Vaše kompetentno dete

• Deca o kojoj su se brinuli, i sama se brinu za druge

ao i većina novopečenih roditelja, Karen i Kristijan su izuzetno srećni, ali istovremeno i nisu sasvim sigurni jesu li spremni za ovaj ogromni izazov i odgovornost roditeljstva.
Brojni su razlozi što oni nikad nemaju priliku da razgovaraju o svojoj nesigurnosti. To znači da Karen mora da se bavi bebom preko dana, nemajući vremena da se pozabavi sređivanjem svojih misli i osećanja. Kad se Kristijan vrati s posla ili kad im svrate prijatelji i familija, oni se raspituju o Sari, ili zaključuju kako Karen sigurno uživa u tome što ima toliko vremena za svoje dete.
Karen postepeno potiskuje svoju nesigurnost i počinje da stiče specifične navike u vezi sa Sarinom higijenom i ishranom: njena ćerka mora imati lepu odeću, koža joj mora biti savršena i mora redovno jesti, ako je moguće što više.
U uzrastu od tri meseca, mala Sara počinje da povraća majčino mleko. Karen očajava, ali nikom ne spominje problem, sve dok dete ne počne da gubi na težini. Na kraju, ona se ipak sabere i odlazi na razgovor sa pedijatrom. Budući da postoji mogućnost da je dete rođeno sa srčanom manom, urađeno je bolničko ispitivanje koje nije pokazalo nikakav fizički poremećaj, ali je dete i dalje povraćalo. Dojenje, koje je prethodno bilo intimno i prijatno iskustvo, sada je postalo noćna mőra i za majku i za ćerku.
Iako Karen to ne shvata, njena ćerka sarađuje s njom i daje joj veoma kompetentnu povratnu informaciju. Njena poruka se može tumačiti na razne načine.
Prvi put kad je dete počelo da povraća, to se moglo protumačiti i ovako:
„Hvala, mama. Sita sam.“
Ili:
„Mama, ja bih radije jela onda kad sam gladna, a ne kad ti želiš malo da uživaš sa mnom.“
Ili:
„Mama, nešto nije u redu. Postala si opsednuta time da budeš savršena majka i potpuno si zaboravila na moje potrebe. Zar ne misliš da bi bilo dobro da porazgovaraš s tatom?“
Ili:
„Vidi, mama, ne mogu više ovako. Muka mi je od toga kako se odnosiš prema meni.“

Ako su oba roditelja uznemirena, nervozna ili uplašena, ili ako jednostavno nisu raspoložena za goste, dete će početi da plače ili da okreće glavu od vas. U ovom trenutku, jedan od roditelja će se verovatno pristojno osmehnuti i reći vam: „O, to ste vi! Uđite!“ Ali njegovo dete se neće smiriti.

Govoriti deci da su loša jeste povreda njihovog integriteta i ona često tu povredu iskazuju neverbalno jasnim i nedvosmislenim znakovima: plaču ili im lica poprimaju bolan izraz, pogledaju u odrasle na trenutak, pa ako njiho­va poruka nije shvaćena, tela im se ukrute, spuštaju pogled na dole, a glava im pada na grudi. Sve na njima vrišti: „Povređuješ me!“

Zanimljivo je da, nakon kažnjavanja svog deteta, mnogi roditelji počinju da se brinu kako su možda narušili odnos s njim. Tipično je da roditelj izražava ovaj svoj strah kao

Nekoliko stotina godina mi smo zapravo učili decu da poštuju moć, autoritet i nasilje – a nismo ih učili da poštuju drugo ljudsko biće.

S tim u vezi, jedina razlika između dece i odraslih ogleda se u tome što su deca, u jednom periodu svog života, ubeđena da je svet stvoren zbog njih, a da su njihovi roditelji svemoćni i savršeni. Ona će uskoro naučiti da to nije baš tako; ali u tom procesu saznavanja ne bi smela da doživljavaju poniženja.

kad se na ovaj način izraze, problematični su i način i trenutak u kom se izražava zabrinutost. Ako roditelji imaju važna pitanja o kojima žele da raspravljaju s decom, onda moraju da odaberu i vreme i mesto za taj razgovor, tako da imaju priliku da kažu sve što im je na umu. Ovo je način da sami sebe shvate ozbiljno. Ako pokušaju da krenu prečicom, niti će ostaviti utisak, niti će biti shvaćeni ozbiljno. Drugim rečima, primedbe bez poštovanja nemaju vaspitni efekat koji roditelji žele da postignu.

Sloga

„U slozi je snaga“, kaže izreka, a to je upravo obrazloženje najvažnijeg porodičnog načela: „Važno je da se roditelji slože oko toga kako će vaspitavati decu.“ Sreo sam mnoštvo parova koji su žrtvovali svoje

brakove kako bi dostigli ovaj ideal, te su zbog toga osećali jaku krivicu. Većina roditelja verovala je u to da ovakvim složnim pristupom pruža svojoj deci osećanje sigurnosti, a da svojom neslogom čine štetu. Neslaganje je donekle bilo prihvatljivo ali samo ako bi se izražavalo dok deca spavaju. U prisustvu dece, zahtevala se bespogovorna sloga. Međutim, ovo shvatanje ima smisla samo ukoliko pojmimo porodicu kao političku grupu. Kada oni koji imaju moć treba da sprovedu red i zakon, ide im u prilog ako su složni i ako mogu da se suoče sa sopstvenom decom kao ujedinjeni front.
Roditelji su, takođe, njihovo neslaganje doživljavali kao opasnost u kojoj bi deca mogla da ih zavade, priklanjajući se jednom roditelju više nego drugom – i tako bi vođstvo unutar porodice bilo narušeno. Međutim, u praksi, roditelji se retko slažu. Na primer, u brojnim porodicama očevi nameću disciplinu a majke ublažavaju takav pristup svojom popustljivošću. U ovakvim situacijama majka nije nelojalni oficir vojske, nego bolničarka koja ukazuje prvu pomoć ranjenicima. Čak i kad igraju ovu ulogu, mnoge žene nikad ne preispituju potrebu postavljanja granica, niti razmišljaju o preispitivanju granica unutar kojih i same žive.
Mislim da nije presudno slažu li se roditelji o pitanjima vaspitavanja ili ne. U principu, roditelji samo moraju da se usaglase oko jednog: da je neslaganje prihvatljivo. Deca postaju nesigurna samo onda kad njihovi roditelji ne prihvataju međusobne razlike i smatraju ih nepoželjnim.