Citati iz knjige „VAŠE KOMPETENTNO DETE“ autora Jesper Jul

Uzmimo, na primer, sledeće epizode između deteta i roditelja s poštovanjem i roditelja s nepoštovanjem.

Dete: „Tata, smrzavam se!“

Tata s poštovanjem: „Stvarno? Meni nije hladno… No, hajde da ti nađemo da obučeš nešto drugo.“

Tata bez poštovanja: „Ne budi smešan. Uopšte nije hladno. Gledaj mene, u majici sam, baš kao i ti.“

Dete: „Mama, ja ne volim moju novu nastavnicu engleskog jezika.“

Mama s poštovanjem: „O…To me iznenađuje. Meni se činilo da je dobra… Šta ti se ne sviđa kod nje?“

Mama bez poštovanja: „Šta je sad bilo? Pretpostavljam da traži da se zadaci predaju na vreme.“

Dete: „Mama, znaš ona zabava u subotu…? Mislila sam da obučem zelenu majicu. Misliš da mogu da je obučem?“

Mama s poštovanjem: „Lepo ti stoji zelena, mada ti, po mom mišljenju, najlepše stoji bela.“

Mama bez poštovanja: „Zar ne misliš da si se skroz zanela s tim oblačenjem!? Imaš toliko lepih stvari, nije bitno šta ćeš obući.“

Svi neprimereni odgovori odraslih imaju zajedničko: odbacuju nadležnost deteta i pokušavaju da ih „poduče“. Njihovi komentari zapravo kažu: „Ne treba da se osećaš tako kako se osećaš. Bilo bi bolje da se osećaš kako ti ja kažem.“
Dete: „Ne želim da idem u krevet.“

Tata s poštovanjem: „Želim da odeš u krevet.“

Tata bez poštovanja: „Budi dobar dečko i uradi kako ti kažem.“

Ili: „Sad je dosta! Idi u krevet kad ti se kaže. Kraj priče!“

Dete: „Ne volim luk.“

Tata s poštovanjem: „Aha! Ja volim luk. Mislim da bi trebalo da probaš.“

Tata bez poštovanja: „Ne budi smešan! Obično voliš luk.“

Ili: „’Ajde, ne budi tako izbirljiv! Jedi šta ti je u tanjiru kao svi mi ostali.“

Dete: „Hoću da se igram na tvom računaru.“

Tata s poštovanjem: „Ne želim da se igraš na mom kompjuteru.“

Tata bez poštovanja: „Zašto uvek moraš da budeš tako dosadan?“
Šta je alternativa? Šta Jakovljev otac može učiniti ako misli da je njegovom sinu zaista potreban popodnevni odmor? On jednostavno može reći Jakovu: „Jakove, slušaj. Mislim da ti je potrebno da odspavaš jedan sat. Šta misliš?“
RODITELJSKA ODGOVORNOST I MOĆ
Primer:
Trogodišnji Jakov je s ocem u kupovini u lokalnom tr­žnom centru. U početku, Jakov drži oca za ruku, ali mu ubrzo postaje dosadno, te on reši da pusti očevu ruku i kreće sam da istražuje po prodavnicama. Otac trči za njim, ponovo ga hvata za ruku i kaže: „Jakove, moraš me držati za ruku. Zapamti to!“

Jakov se buni i pokušava da izvuče ruku iz očeve, ali ga otac čvrsto drži. (Jasno, Jakovljev otac koristio je svoju moć i preuzeo roditeljsku odgovornost; većina bi pomislila kako je on ispravno postupio.)

Na izlazu iz tržnog centra, njih dvojica prolaze pored pulta za sladoled i Jakov pita: „Tata, mogu li dobiti kornet?“

Otac odgovara: „Ne danas, Jakove.“

Jakov kaže: „Ali tata! Strašno mi se jede sladoled. Zašto ne mogu da ga dobijem?“

„Zato što ja tako kažem, Jakove… jer sam ja taj koji odlučuje!“

Jakov opet pita, ali rezultat je isti. Na kraju, on odustaje i ćuti obešene glave dok hodaju ka parkingu. (Opet, i ovde bi se većina složila s tim kako otac upotrebljava moć.)

Kad su došli kući iz kupovine, otac kaže detetu: „Jakove, vreme je za tvoje popodnevno spavanje!“

Jakov negoduje, želi da se igra, ali otac insistira, obja­šnja­va­jući Jakovu kako će biti previše umoran kasnije ako sada ne bude spavao. Potom je ušuškao Jakova u krevet i posle četvrt sata prevrtanja i okretanja, dečak je konačno zaspao. (Otac je ponovo koristio svoju moć i preuzeo svoju roditeljsku odgovornost, a većina roditelja će se složiti da je učinio pravu stvar.)

Slažem se sa većinom roditelja u prve dve epizode, ali ne i u poslednjoj. U prvom slučaju, nema sumnje da je Jakov suviše mali da bi samostalno istraživao tržni centar. Ovde nije reč o Jakovljevoj biološkoj i intelektualnoj ograničenosti – da je živeo na ulici, ne bi imao nikakvih problema u samostalnom kretanju po gradu – već je reč o našim društvenim vrednostima. U našoj kulturi nije dobro ni bezbedno da trogodišnjak bude prepušten sam sebi i odgovornost je roditelja da se to ne dogodi.

Da bi osigurao tu odgovornost, njegov otac je bio u obavezi da koristi minimum fizičke sile. Njegova usmena uputstva Jakovu su takođe potrebna. To nije vređalo Jakova niti je narušilo njegovo dostojanstvo. U drugoj epizodi, otac je iskoristio svoju ekonomsku premoć i ponovo je to učinio bez verbalnog vređanja svog sina.

Treća epizoda je, međutim, složenija. U prvom primeru, Jakovu je potreban vodič u odnosu na svet oko sebe. Ali potreba za snom je vrlo lična, biološka potreba, o čemu njegov otac može imati samo nestručno mišljenje (osim ukoliko otac formuliše sopstvenu potrebu za mirom i tišinom kao Jakovljevu potrebu za odmorom). Iako je možda njegovo mišljenje bilo na mestu za to subotnje popodne, on može da postigne samo jedan cilj: da Jakov odspava sat vremena – što je kratkoročan rezultat.

Ali verovatno je ovo način na koji Jakovljev otac shvata svoju roditeljsku odgovornost – reći sinu koje su njegove potrebe i uveriti se da su one ispunjene, te na taj način Jakov
Lariju je, s druge strane, neprijatno zbog majčine primedbe, ali voli svoju majku i oseća da ona voli njega, tako da sarađuje! Nakon kratkog vremena, prestaje da joj nudi svoje crteže i druge kreacije s istim rečima („Vidi, mama, vidi šta sam napravio za tebe!“). Sada, kad je naučio pravila igre, on joj kaže: „Vidi, mama, zar nije dobro?“ Ili: „Vidi, mama, zar nisam pametan?“ Njegova perspektiva u životu se promenila od „biti“ do „moći“ – od biti do činiti, od postojanja do postignuća.
Troipogodišnji Lari sedi za kuhinjskim stolom, čekajući svoju majku, koja se još nije vratila kući s posla. Otac mu predlaže da crta kako bi mu brže prošlo vreme. Jedan sat i šest crteža kasnije, majka dolazi kući. Lari trči do ulaznih vrata i daje joj svoj najnoviji crtež, govoreći: „Vidi, mama, ovo je za tebe!“

Njegova majka uzima crtež, pogleda ga i kaže: „Odlično, Lari. Baš si talentovan!“

Iako je njegova majka s ljubavlju pohvalila njegov crtež, Lari se oseća kao što se u ranijem primeru osećala Katarina – da nije ostvario kontakt s majkom, da između njih ne postoji veza. S Larijeve tačke gledišta, on nije trčao mami u susret s crtežom da bi ga ona ocenila. On je mami dao poklon jer je voli i zaželeo je se. Da je umesto crtanja, s ocem gledao slikovnice, on bi zvao majku da pogleda slike čim bi ona došla kući; da je gledao televiziju, verovatno bi rekao: „Mama, mama, dođi da vidiš!“

Suština je u tome da on daje sebe majci (samo svoje postojanje). Ali kao odgovor na njegov spontani, lični izraz, on dobija procenu. U ovoj situaciji, nema razlike da li je procena pozitivna ili negativna.

Da je Larijeva majka bila svesna kako da svom sinu neguje samosvest, ona bi mu možda odala priznanje za poklon i rekla: „Hvala ti, Lari. Drago mi je što si mi ovo dao.“ Ili: „Hvala, Lari… Ne vidim šta je to u stvari. Možeš li da mi objasniš?“ Ili: „Zdravo, dušo. Nedostajao si mi!“ U stvari, ona može da kaže bilo šta – sve dok je njena reakcija spontana i lična.
Hajde da pogledamo nekoliko godina unapred i da zamislimo da Sara ima četiri godine. Ako je do tada razvila lični jezik, ona će biti u stanju da kaže, pošto je pojela deo večere: „Ne, hvala, više nisam gladna.“ Ako, umesto toga, njena majka nastavi s pritiscima i manipulisanjem, ona može reagovati na manje artikulisan način i može da vikne, odgurnuvši tanjir: „Neću!“ Ili: „Ne sviđa mi se!“ Ili neku sličnu grubost. U ovoj situaciji, Sara je naučila da reaguje samo na dva načina: da se identifikuje s osećanjima i potrebama svoje majke ili da ih odbije. U svakom slučaju, izgubila je kontakt i sa sopstvenim osećanjima i potrebama i sa svojom sposobnošću da ih izrazi. Ne samo da će ovaj gubitak kontakta stvoriti sukobe između Sare i njene, majke kad Sara bude porasla, nego će nesumnjivo dovesti do problema u njenim odnosima s prijateljima, s budućim partnerom, te s decom koju će sama imati jednog dana.

Da li vam ovo zvuči ekstremno? To jeste ekstremno! Ovo je jedan od ozbiljnih problema koji se javljaju kod porodica koje veličaju nebitne vrednosti, kao što je potreba da se pojede sva hrana s tanjira. U takvim porodicama, lični jezik je ili nerazvijen ili se toleriše samo kad su deca mala. Kad porastu, lični jezik zamenjuje se „finim“ jezikom, društveno prihvatljivim, što je potpuno neprikladno za suočavanje s ličnim ili međuljudskim problemima.
Devojčica nikad nije ni pomislila da treba da bude pametna da bi se zabavljala na toboganu. Ona je usred sticanja jednog novog iskustva, te kad kaže: „Gledaj me“ i traži da joj se potvrdi njeno novo iskustvo i njeno postojanje – ona ne traži ništa više, ništa manje.

Drugi roditelji izražavaju svoju ljubav na posve sebičan način govoreći: „Pazi da ne padneš i da se ne povrediš.“ Ova vrsta neprestane brige narušava razvoj samosvesti kod deteta jer je poruka koju ono dobija: „Mislim da ti to ne možeš.“ Takođe, skreće pažnju deteta s njegovog iskustva i usmerava ga na osećanja majke. Ako je majka preterano zabrinuta, njen sin će gotovo sigurno sarađivati, ali nevoljno i zabrinuto (direktna saradnja) ili tako što će postati nespretan i sklon povredama, ne bi li tako ispunio negativna očekivanja majke (obrnuta saradnja).

Šta roditelji mogu da urade kako bi ojačali samopoštovanje svog deteta? Katarinina majka treba samo nakratko da pogleda ćerku u oči, mahne joj i kaže: „Zdravo, Katarina!“ Na ovaj način, ona bi svojoj ćerki pokazala da je prisutna i da je svedok njenog novog iskustva. Katarina bi zauzvrat dobila važan podatak: znala bi da je bila viđena. To bi zadovoljilo njenu potrebu da bude voljena i da joj se ta ljubav pokaže.
Mlađa deca otvoreno priznaju svoju potrebu da budu viđena. Na igralištu, jednoipogodišnja Katarina prvi put se spušta niz tobogan, gleda u majku i viče: „Gledaj me, mama!“ Većina roditelja jeste veoma voljna da gleda, a ipak, sasvim nenamerno, oni detetu pružaju nešto sasvim drugo od onoga što je dete tražilo.

Na primer, Katarinina majka pohvalila je ćerku: „Oh, kako si pametna! Bravo!“
Da biste stvorili porodice u kojima svi članovi napreduju i razvijaju se na zdrav način, fokus treba da bude na razgovoru, a ne na „dozvoli“.
Tako, međutim, dospevamo do toga da je detetu predata odgovornost za uspostavljanje roditeljskog ličnog ograničenja i blagostanja.
Svakog puta kad ga otac kritikuje, Piter se oseća sve gore – što više osećaju da čine nešto pogrešno, deci je teže da urade nešto ispravno.
Način na koji se sukob odvija može predstavljati opasnost.
Bitno je da roditelji razlikuju „destruktivne sukobe“ od običnih sukoba, koji su jednostavno stvar različitih želja roditelja i dece.
Verovanje da svi imaju pravo na učešće u donošenju odluka, korisno je kad je reč o odlukama kao što su: raspoređivanje uloga u kućnim poslovima ili gde otputovati za novogodišnje praznike.
naredbu: „Hajde, zagrli svog tatu, pa da sve zaboravimo.“ Ili ga izražava indirektno, u obliku pitanja: „Jesmo li i dalje prijatelji?“ Da ironija bude veća, ovo je isto ono pitanje koje odrasli postavljaju jedni drugima onda kad raskidaju ljubavni odnos: „Hoćemo li ostati prijatelji?“

Ova osećanja neprijatnosti i sumnje su opravdana. Primenjujući kazne i naglašavajući posledice, roditelji postepeno uništavaju svoj odnos s decom. Naime, na takav način roditelji odbijaju bilo kakvu odgovornost za sukob koji je nastao, a za krivca proglašavaju svoje dete. Ovaj model ponašanja ne nagriza samo detetovo poverenje u roditelje, već i njegovu samosvest.
Zanimljivo je da, nakon kažnjavanja svog deteta, mnogi roditelji počinju da se brinu kako su možda narušili odnos s njim. Tipično je da roditelj izražava ovaj svoj strah kao
Sukobi nastaju onda kad naša roditeljska moć počinje da se takmiči sa (ili potpuno preuzima primat nad) ličnom odgovornošću deteta.
Stoga, kad deca počnu da se ponašaju destruktivno ili autodestruktivno (u zavisnosti od toga da li sarađuju direktno ili obrnuto), moguće je doneti tri pretpostavke o njihovom stanju, i to s velikim stepenom sigurnosti:
Ali jedino odrasli imaju potpunu odgovornost za kvalitet svoje interakcije sa decom.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)