Vidimo se ovih dana

nema pomoći: muškarac može da nam govori i radi najgore stvari, ali čak i da ti Čarls Menson, koji ti je upravo pobio porodicu, kaže da te voli, probudiće u tebi bolestan, sulud i nastran, ali spasonosan osećaj uzvišenosti i dostojanstva.

Stići ćeš na cilj u životu u kome, zapravo, nema nikakvih rezultata.

Svetlo će obasjati tvoj mračni ugao.

Verovatno je i Eva Braun osećala nešto slično.

Nije isto kad smo zaljubljeni sa dvadeset godina i posle četrdesete: naša svest o tome je drugačija.

Sa dvadeset godina misliš da ćeš umreti bez njega, sa četrdeset znaš da se to neće desiti, da ćeš nastaviti da živiš i sa slomljenim i izranjavljenim srcem.

Srce je u tim godinama još toliko podatno da na njemu ostaju prsti, kao na plastelinu.

Kako rastemo, ono se sve više stvrdnjava, pretvori se u terakotu i onda se polomi.

„Neudata devojka“ je neko ko se, u suštini, odlično provodi i ko u svakom trenutku može da promeni svoj bračni status, ali ne želi da izgubi ono što ima, pošto razmišlja kao muškarac i zapravo mu i nije mnogo stalo do veze.

Usedelici je njeno stanje nametnuto, ne može da utiče na njega, ima neki težak nedostatak, cinična je po prirodi i sudbina joj nije naklonjena.

Zahvaljujući njoj, uspela sam da pređem preko klimavog visećeg mosta puberteta, na kome pogrešan korak ima za posledicu poguban pad samopoštovanja, poremećaj u ishrani ili neku destruktivnu zavisnost.

Zato što je meni život oduvek pomalo ulivao strahopoštovanje, kao da sam gost i ne želim da smetam, dok se Kejt nije libila da gazi po tepisima u prljavim cipelama.

Život ide dalje i bez nas, naše ubeđenje da smo nezamenjivi najobičnija je zabluda, naivno verovanje da smo važni

Danas bi mogao da bude naš poslednji dan na ovom svetu, zato se potrudite da se sa svima lepo slažete.

Ne dozvolite da vam dan prođe u ogorčenosti.

Naučila si me šta je ljubav i da život treba živeti, ne treba ga čuvati u celofanu