Poslednje leto u gradu

„Kakva glupost“, reče tiho.

„Šta to?“

„Da osećaš nostalgiju za nečim što nisi nikada imao.“

Izašao sam iz voza u modro jutro. Bio sam potpuno iscrpljen, upio sam onaj miris železnice koji ti ostane svaki put kada putuješ noću.

Umorio sam se od dosetki i salona u kojima su se dešavala ubistva bez prolivanja krvi, na suvo, kao da su ljudi stara odeća koju možeš da baciš.

„Uostalom, šta da očekuješ od života kada čim se rodiš odmah dobiješ po dupetu?“

Zubi neizostavno pokazuju da li je neko rođen u siromaštvu

Čudno je kako nam promene godišnjih doba probude želju da budemo na nekom drugom mestu.

Grad je bio toliko prazan da si mogao da osetiš kako zgrade stare.

Ostao je sat vremena do sastanka i bilo mi je brutalno jasno da svaki minut koji prođe predstavlja minut manje u mom životu.

Tako je bilo naročito zimi jer bi se preko leta svi izgubili iz grada. Morske ljubavi, putovanja, avanture, bilo kakva prilika bila je dobrodošla da svako krene svojim putem. Ali čim bi nebo počelo da gubi metalni sjaj i čvrstinu, čim je drveće počinjalo da podrhtava na vetru ispod nadolazećih oblaka, čim bi dani počeli da hrle ka dubokim, ljubičastim oktobarskim zalascima, telefoni bi ponovo počeli da zvone s jednog kraja grada na drugi i oni bi ponovo tražili jedni druge, iznureni i pričljivi.

„Lepa je, dragi moj, a lepe osobe su uvek nepredvidljive. Znaju da će im biti oprošteno šta god da urade“