Smrt u Vavilonu, ljubav u Istanbulu

U knjizi nije važna prva napisana rečenica piščeva, već poslednja izgovorena rečenica čitaočeva. To je ta večna sudba knjiga i pisaca.

Grlio sam je kao Lejlu. Kosa joj je bila poput svetlosti dana; ko bi je video, kazao bi: „Ova devojka nosi na glavi sunce.“ Oči su joj bile jasnoplave; ko bi je video, pomislio bi: „Nebo se na zemlju spustilo!“ Na licu što je sijalo kao izjutra bašta u podnebljima Istoka, čitale su boje anadolskih bajki iz starine. Kud je stupala, maltene bi joj se pod stopalima trava zazelenela. Srce joj beše čisto, blistavo.

Kako su na vlast došli blesani koji ne razumeju da se svetom ne može vladati leđa okrenutih konkretnim naukama? Boleo me je istinski

Neprihvatljivo mi je bilo – biti duša a boraviti u kalupu, biti duh a robovati supstanci, znati da postoji apstraktno a podlegati materijalizaciji.

Svet je kao senka čovekova; ako joj okreneš leđa, ići će za tobom, a ako ti ideš za njom, uvek će ti bežati.“

Ako ćemo pravo, i Kajs se na početku zaljubio, izgubio razum i tako postao slavan. Sad kad sam u sebi nosio u sebi istu ljubav, i ja sam imao pravo na slavu. Ljubav je stvar srca, i gde ona boravi, tu nema mesta razumu. Ljubav ne može ući u srce dok se razum ne ostavi za sobom. Ljubav počinje onda kad osećanja zavladaju mislima. Nema veće laži nego što je priča o ljubavi dok misli upravljaju

Taj izrazito crnpurasti čovek od sedamdeset ili nešto više godina, čije se lice moglo čitati kao geografska karta njegove duše, već dugo je iskustvom saopštavao ono što je moj gospodar Fuzuli saopštavao ljubavlju.

Kad ljudske ambicije počnu da guše nauku, izgleda, na prvo mesto se postavljaju pre pravila nego stvarnost, a istina skreće sa pravog puta.

Bolje sam video i shvatao da se reči mog gospodara Fuzulija pokazuju kao tačne: znanje je puki okov praznih priča, sve što jeste postoji samo u ljubavi, srce je važnije od uma, srce vlada nad razumom, i ćutao

Čuo sam i razumeo ljude, ali ne po onom što je silazilo sa njihovih usana, već po onom što izlazilo iz njihovih srca. Prijalo mi je što

Ako ne možeš da zaboraviš uspomene, onda ti je sudbina da budeš zaboravljen u uspomenama.

Po mišljenju majstora Fuzulija, onaj ko voli isti je kao noćni leptir; on veli: Baš kô što noćni je leptir sjajnom svećom privučen, tako i onaj što voli srlja u plamen ljubavi. Ovde njemu nije važno voljeno biće, već sama ljubav. Njegova spona s ljubavlju učvršćuje se ne zato što ljubav ukrašava i ulepšava poeziju, već suprotno, zato što je ona ogledalo u kom on vidi značenje svoga postojanja. Ona je svetlost, boja, uzbuđenje, to je za njega značenje ljubavi; životom je moguće živeti samo ako je u njemu ljubav. Po njegovom mišljenju, čovek se može zaljubiti u predmet svoje ljubavi isključivo zarad ljubavi; sve ostalo su puste priče i samozavaravanja

Ja sam se obraćao samim njihovim srcima. I obraćao im se sa bogatstvom jedne civilizacije sačinjene od srdaca

Ako sam ja – ja, ko si tad ti, o ljubavi?

Ako si ti – ti, ko sam tad ja, ja siroti

Skupljanjem znanja steći visinu

ispade samo mašta pusta.

Ljubav je sve na svetu, a znanje

glas što ide od usta do usta.

Fuzuli

„Ja, kralj nad kraljevima, Nabukodonosor zlatnoglavi, okružio sam Vavilon divovskim zidom sa istoka. Iskopao sam mu jendek i udario mu potpore od asfalta i cigle. Duž obale sam podigao zid visok kao planina. Otvorio sam u njemu široke kapije i na njih postavio vratnice od kedrovine bronzom okovane. Da zlonamerni neprijatelj ne bi mogao zaposesti Vavilon sa bokova, opasao sam ga divovskim zidinama na isti način na koji more opasuje kopno talasima. Prolaz kroz njih je upravo kao prolaz kroz more, kroz slanu vodu. Da ne bi prodiralo kroz bedeme, nagomilao sam ispred njih zemlju i obzidao ih kejovima od cigle. Ojačao sam spoljašnju utvrdu graditeljskim umećem i pretvorio grad Vavilon u tvrđavu.“

Postoji sedam istinskih tajni za onog ko pozna ljubav. Ko te tajne poseduje, gospodariće svetom.“

Blistavo kao sunce jarko, poveriću ti jedno znanje:

hiljadu leta da poživiš, život je kratak kô svetlo danje.

Arif

Ono što je Monteskje nazivao čašću bilo je što i paukova mreža; sitne muve su se u nju lovile, krupne je kidale i proletale.

Koji bi čovek pobrkao dobro i zlo i prodao dušu kao uhoda koja žonglira na obe strane? Tačno, znanje je opasnost, ali učenjaci su takođe najcenjeniji soj ljudi. Šta bi radili sa zlatom oni što vladaju znanjem?! Čak i kad bi znanje i bogatstvo išli ruku-podruku, znanje i pohlepa bi se sudarali u jednom ljudskom duhu.