Dah života

Razmišljao sam da joj ostavim niz pisama – ali šta bi joj ona rekla? Ja ne znam kakva će to devojčica biti kad bude imala petnaest godina; ne znam čak ni da li će prihvatiti nadimak koji smo joj dali. Možda se samo jedno može reći tom detencetu, koje je sama budućnost, nakratko preklopljena sa mnom čiji je život, ako isključimo nemoguće, sušta prošlost.

Ta poruka je jednostavna:

Kada budeš stigla do nekog od onih brojnih trenutaka života gde moraš položiti račun o sebi, podneti uredne knjige o onom što si bila, što si radila, što si značila ovom svetu, nemoj, molim te, da ne uračunaš to što si jednom samrtniku ispunila dane zasitnom radošću, radošću meni potpuno neznanom u svim prethodnim godinama, radošću koja ne grabi gladno da dobije još, i još, već miruje, utoljena. U ovom trenutku vremena, upravo sad, ona je nešto divovsko.

Kako je mozak posrednik u našem doživljaju sveta, svaki neurohirurški problem prisiljava pacijenta i njegovu porodicu, u idealnim uslovima s doktorom kao putovođom, da odgovore na ovo pitanje: šta životu daje dovoljno smisla da bi se živelo i dalje?

„Ovo nije kraj“, izgovorila je rečenicu kojom se poslužila sigurno hiljadu puta – uostalom, nisam li i ja za sopstvene pacijente imao spremne slične govore? – kada se obraća onima što traže nemoguć odgovor. „Nije čak ni početak kraja. Ovo je tek kraj početka.“

Kad nema mesta skalpelu, reči su hirurgu jedino oruđe.

Došla mi je jedna majka kojoj je upravo dijagnostikovan rak na mozgu. Bila je zbunjena, preplašena, savladana neizvesnošću. Ja pak preumoran, odsutan. Na brzinu sam odgovorio na njena pitanja, ubedio je da će operacija biti uspešna, ubedio i sebe da nemam dovoljno vremena da joj pošteno odgovorim na sve što pita. Ali zašto nisam stvorio to vreme?

Odgovori Isus i reče joj: Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti doveka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život večni.

možeš nikada dosegnuti savršenstvo, ali možeš verovati u asimptotu ka kojoj ćeš neumorno težiti.

„Možeš li da dišeš kako treba dok ti je moja glava ovako na grudima?“ Njegov odgovor je glasio: „Jedino tako i znam da dišem.“

kad preuzimaš tuđ krst, ponekad te mora smrviti njegova težina

Kad nema mesta skalpelu, reči su hirurgu jedino oruđe.