Tebe želim

ne propuštaj dan, voli kao da sutra ne postoji i izrazi osećanja dok ne bude prekasno.

Više volim da si u mom životu a da ne budeš sa mnom, nego da te uopšte nemam.

„Plašio sam se da bi nam tvoje odbijanje upropastilo drugarstvo.“

Pa jesam li ja jedina videla nešto više u svakom dodiru? U svakom njegovom pogledu? Sramno, ali izgleda da je tako bilo.

Ja

Te

Volim.

To sam hteo da kažem sa ona tri stiska.

Znao sam da to i mislim.

Zaista sam znao…

Dok sam stajao u onom okruženju, s naglaskom na događaju koji pretpostavlja ljubav i sreću, bilo mi je teško da se oduprem snažnoj želji što me je obuzela – i koja se nije dala prenebreći. Spopao me je neizdrživ nagon da zinem i izgovorim te reči naglas, ali nisam mogao. Zato sam našao drugačiji način da izrazim ono što sam nesumnjivo osećao. Te reči su mi damarale telom i prešle s mojih ruku u njene, u ruke one koju sam neizrecivo voleo.

Naravno, bilo bi lako sve to izbrisati i proglasiti ga zaljubljenošću, blesavim slučajem dečje ljubavi, ali to nije bilo to. Bilo je mnogo više od toga.

Od trenutka kad sam ugledao Medi, osvojila me je. Potpuno me je skleptala. Očaravalo me je sve kod nje – njen izgled sa onom kosom nalik vatri i rumenim obrazima, onim srcolikim usnama kojima govori meko i toplo, njena prividna ranjivost kad ogoli brižno srce. Obožavao sam je – prosto tako.

Sa Medi u životu osećao sam se celovito. Dodavala mu je čarobnu iskru bez koje nisam želeo da živim. To sam joj i saopštavao sa ona tri stiska. Nisam imao nikakav smišljen redosled, nikakav skriven plan ni želju da išta promenim među nama – samo sam hteo da se rasteretim tih osećanja tako što ću ih preneti na jedini način na koji sam mogao.

Preko tri stiska ljubavi.

Od mene.

Njoj.

Bilo mi je dovoljno što znam da i ona oseća isto. Od nje nisam mogao ni tražiti ništa više.

Nešto me je ubolo.

Dva.

Usna mi je zadrhtala.

Tri.

Suze su mi krenule.

„I uvek ću“, šapnuo je nagnuvši se k meni, pa mi polako pustio ruku, okrenuo se i otišao.

Bez ijedne reči, uhvatio me je za ruku, a ja sam odmah znala šta će uslediti – ona tri poznata stiska, one tri neizgovorene reči za kojima sam žudela, koje mi je upućivao još otkad smo imali po jedanaest godina.

Jedan.

Uzdahnuo sam zatvarajući laptop, pa ga sklonio i shvatio kako će Medi uvek uspevati da me uvuče u svoju priču. Tako sam se godinama navikao – moje srce će uvek pripadati njoj.

„Da, znam, znam. Tu smo gde smo… ali da treba da čekam čitav život da bih bio s tobom, čekao bih jer sam oduvek želeo da budem s tobom.“

Naravno, bilo bi lako sve to izbrisati i proglasiti ga zaljubljenošću, blesavim slučajem dečje ljubavi, ali to nije bilo to. Bilo je mnogo više od toga.

Od trenutka kad sam ugledao Medi, osvojila me je. Potpuno me je skleptala. Očaravalo me je sve kod nje – njen izgled sa onom kosom nalik vatri i rumenim obrazima, onim srcolikim usnama kojima govori meko i toplo, njena prividna ranjivost kad ogoli brižno srce. Obožavao sam je – prosto tako.

Sa Medi u životu osećao sam se celovito. Dodavala mu je čarobnu iskru bez koje nisam želeo da živim.

Iako sam ovo želela, bilo je to ipak najtežih šesnaest metara koje sam ikada morala da pređem. Bila sam ubeđena da odlazim od nekog ko bi mogao da me uzdigne do vrtoglavih visina svojom ljubavlju – ljubavlju koju je trebalo samo da prihvatim, ali koja mi zapravo nikad nije bila nadomak ruke. Možda bismo, da su okolnosti drugačije, imali nešto čarobno. Bolelo me je što se udaljavam od tih osećanja, od njega, ali rekla sam sve što je trebalo reći. Znao je da ga volim i da je moja ljubav prema njemu bezuslovna, kao što je oduvek i bila.

Odnos s dečacima je počeo s mnogo uživanja i poleta, dok su pokušaji da se sprijateljim s devojčicama bili mnogo problematičniji.

A tad sam krišom pogledala desno od Roberta i spazila svoju drugu ljubav, Bena Gilberta – dobrog, velikodušnog, sposobnog da mi raskravi srce samo jednim pogledom. No on me nije gledao. Stajao je oborene glave, usredsređen na pod pred sobom

Usrećio ju je.
Nije me čekala.
Nisam ja bio čovek za nju.

Nije bilo razloga da gledam nekud drugde ni da razmišljam kako nismo jedno za drugo. Bili smo jedno za drugo, znala sam to od prvog dana.

Nećemo nas dvoje zauvek ostati razdvojeni zbog nedostatka ljubavi, već zbog previše ljubavi.
Zauvek ćeš mi ostati u srcu i znam da ću te uvek voleti.

Govorim sebi da nema značaja u tome kako mu oči zasijaju kad je pogleda, u tome što neprekidno priča o njoj, ili što je drži za ruku kad god je to moguće… ali nikad se ne zna.

Bilo je mnogo toga što sam mogla da kažem, ali u tom času nijedna od tih neizgovorenih reči nije mi došla do usta

Moja osećanja prema tebi se nisu promenila, ali promenio se pogled na situaciju. Mi smo najbolji prijatelji.

Možeš, a grozan je osećaj zato što šta god da odlučiš, uvek ćeš nekog povrediti.