Tebe želim

ne propuštaj dan, voli kao da sutra ne postoji i izrazi osećanja dok ne bude prekasno.

Nećemo nas dvoje zauvek ostati razdvojeni zbog nedostatka ljubavi, već zbog previše ljubavi.

Tu smo gde smo… ali da treba da čekam čitav život da bih bio s tobom, čekao bih

Znaš? Nekog možeš da voliš izdaleka, da mu se diviš i da si zahvalan što postoji u tvom životu – ali biti zaljubljen je nešto sasvim drugo. Zaljubljenost te tako obuzima da ti se čini nepodnošljivim što si daleko od voljenog bića. Ona se ne može obuzdati… Ovo stanje traje toliko dugo i sve sam isprobao kako bih prestao da osećam to što osećam, ali nisam uspeo. Shvataš li?“

i one oči kao natopljene čokoladom

Više volim da si u mom životu a da ne budeš sa mnom, nego da te uopšte nemam.

„Plašio sam se da bi nam tvoje odbijanje upropastilo drugarstvo.“

Pa jesam li ja jedina videla nešto više u svakom dodiru? U svakom njegovom pogledu? Sramno, ali izgleda da je tako bilo.

Bez ijedne reči, uhvatio me je za ruku, a ja sam odmah znala šta će uslediti – ona tri poznata stiska, one tri neizgovorene reči za kojima sam žudela, koje mi je upućivao još otkad smo imali po jedanaest godina.
Jedan.
Nešto me je ubolo.
Dva.
Usna mi je zadrhtala.
Tri.
Suze su mi krenule.
„I uvek ću“, šapnuo je nagnuvši se k meni, pa mi polako pustio ruku, okrenuo se i otišao.

Izabrala sam ono pravo – jer drugog izbora i nije bilo.