Darma lutalice

Setio sam se jednog stiha iz Dijamantske sutre koji kaže: „Darežljivost treba uvežbavati ne razmišljajući o njoj, jer darežljivost je samo reč.“

Shvatio sam da sam zaista sâm i da mi ne preostaje ništa drugo nego da živim – da jedem, da spavam, da se odmaram, da se zabavljam i da o tome nikome ne podnosim račune, shvatio sam da treba da živim kao planinski cvetići raštrkani po ovom kamenitom tlu, izrasli u ovoj divljini na vrhu sveta ne pitajući nikoga da li im je dozvoljeno da postoje i da niču, kao što ni ja nikoga ne bi trebalo da pitam da li smem da postojim.

Zašto bih se ja uopšte zamarao svim tim preteškim bolovima i prljavim nepravdama ovog sveta kada su ljudske kosti samo dokone kalcijumske vrpce koje zaludno tumaraju prostranstvima postojećeg, kada je svemir samo prazan prostor u koji su igrom slučaja smeštene zvezde.

Van dosega narandžastog sjaja naše vatre mogli su se videti beskrajni sistemi nebrojenih zvezda, koje su ili samostalna sunca ili niski Venerini oblaci ili pregoleme mlečne putanje, nemerljive u okvirima ljudskog poimanja, i sve one zajedno, ma gde bile, ne mogu a da ne budu zvezde hladne, plavetne i srebrne, ali zato naša vatra beše ružičasta a hrana ukusna.

Bilo je lepo čuti i njegove anarhističke ideje o tome kako Amerikanci ne umeju da žive, što se najbolje moglo osetiti u stihovima o zarobljenicima američke svakodnevice, uhvaćenim u zamke prigradskih vozova i dnevnih soba s nameštajem od jadnog drveća posečenog pilama (gde je pokazao iskustvo jednog severnjaka

„Darežljivost treba uvežbavati ne razmišljajući o njoj, jer darežljivost je samo reč.“

Darežljivost treba uvežbavati ne razmišljajući o njoj, jer darežljivost je samo reč