Tajne religije

Stvaranje sveta možda su započeli bogovi – to je pitanje vere – ali religije počinju s ljudima koji su ih u pravom smislu te reči uneli u narod, i to je istorijska činjenica.

U ŠTA VERUJEMO KAD VERUJEMO?

Pansofisti su bili uvereni da niko ko je duševno oboleo ne može da bude zdrav

Majstor svakojakih veština, mislilac koji se osamljuje i nalazi sebe u izolaciji, univerzalna osoba, prilagodljiva raznim funkcijama i aktivnostima – to je, jednom rečju, mag

Ako hoćemo da navedemo tri izvora tajnih religija na muslimansko-hrišćansko-jevrejskom Zapadu i na muslimansko-hrišćansko-jevrejskom Istoku, onda su to staroegipatska religija boga prapočela, hermetičko-mistička tradicija, koja je formirana od 1. do 7. veka nove ere, i najzad grčka filozofija, naročito aristotelizam i neoplatonizam

Možda se najveća tragika vernika sastoji u tome što su stvoreni za Jednoga, a koriste ga za odvajanje

Preambula bule nedvosmisleno dokazuje da je Majster Ekhart osuđen iz dva razloga: prvo, jer je „propovedao pred prostim narodom“, i drugo, zato „što je hteo da zna više nego što je potrebno“. Ali ko sme da odlučuje, utvrđuje i presuđuje šta je potrebno, a šta nije

I Luter i Majster Ekhart su priznali da su kao smrtni ljudi mogli da pogreše, ali trebalo im je pokazati i dokazati tu grešku

Bogu se kroz molitvu ne smeju stavljati barijere, niti ga šikanirati rigoroznom askezom i pokajanjem koje kinji telo: „Neki ne shvataju pravilno taj smisao; to su oni koji se u pokajanju i spoljnoj pokori, u čemu ti ljudi vide veličinu, drže svoga egoističnog Ja... Te ljude smatraju svetim na osnovu spoljašnjeg privida; ali iznutra su magarci, jer ne razumeju pravi smisao Božanske istine“, rekao je Ekhart u čuvenoj propovedi 52, verovatno jednoj od poslednjih, ako ne i poslednjoj

.. jer slobodno odabrana ljubav uvek će biti ono najviše u ljudima.“

Godine 1121. crkveni konvent je osudio Abelarovo učenje o božanskom trojstvu, pa je bio prisiljen da sporni rukopis lično preda vatri. Ni to poniženje nije ga udaljilo od logike i teologije. U svom glavnom delu Sic et Non (Da i Ne) sačinio je izbor crkvenih učenja, citata otaca i biblijskih navoda koji su protivrečili jedni drugima.

U delu Ibn Arabija sufijske predstave su dostigle najvišu filozofsku i teološku snagu. Mnogo ispred svog vremena, on je svojom semiotikom, koja pripada svima, i konceptom „savršenog čoveka“ ukazao da se u svakoj religiji može tražiti put ka Bogu. Ali istovremenim naglašavanjem da je „savršeni čovek“ najsavršeniji božji sluga, upozoravao je na samooboženje ljudi. Ne grozimo se samo mi danas ljudi koji sebe smatraju Bogom i postupaju bez ikakvih skrupula i odgovornosti, na njih je opominjao Ibn Arabi još pre 900 godina. Ali nisu se samo areligiozni odupirali stavovima Ibn Arabija, već su i pravoverni, bogoslužbenici koji su teologiju, u stvari, zamenili ideologijom, veru sticanjem moći, a religiju silom, odlučno odbacivali njegove ideje i učenje

Ali izgleda da Ibn Arabijev duhovni vođa nije bio ni Muhamed, ni neki sufijski učitelj, nego Isus Hrist – što je bilo sasvim legitimno ako je u pitanju Isus iz Kurana, dakle prorok, a ne Bog

Dogme su utvrđeni stavovi i definicije koje ne samo što ograničavaju činjenice nego ih i limitiraju

Ta univerzalna pustolovna vera predstavljala je opasnost za svaki vladajući konzervativni sloj čija se moć zasnivala na kontroli

Haladž je pripovedao da se hodočašće, koje spada u religiozne obaveze muslimana, može zameniti važnim dobrim delima, kao što su briga o bolesnima, starima i siročadi

kada je jedan posetilac ušao u Bistamijevu kuću, ovaj ga je pitao koga traži. Posetilac je odgovorio: „Bajazida.“ – „Nesrećniče“, rekao je Bajazid, „ja ga i sam tražim trideset godina i od njega nema ni traga ni glasa...“

Pod tim imamom definitivno je učvršćeno važeće i nepromenljivo načelo vere da imama vodi Bog i da je upućen u tajne Kurana i njegovo tumačenje, da je nepogrešiv i da se nalazi u stanju bezgrešnosti (isma)

Islam znači potpuno podređivanje božjoj volji, iman označava nepokolebljivu veru, tvrđu od kamena, a ihsan ukazuje na neizmerni intenzitet, to jest „molitve Bogu kao da se vidi“.

Preduslov za tu ljubav za muslimane predstavlja podvrgavanje Alahovoj volji – reč islam znači potčinjavanje, potpuna predaja.