Tajne religije

Stvaranje sveta možda su započeli bogovi – to je pitanje vere – ali religije počinju s ljudima koji su ih u pravom smislu te reči uneli u narod, i to je istorijska činjenica.

U ŠTA VERUJEMO KAD VERUJEMO?

Kao što se hrišćani na Uskrs blaženo pozdravljaju rečima: „Vaistinu voskrese“, vernici kulta Izide u isto godišnje doba, znači u proleće, uzvikivali su: „Našli smo ga – blago nama.“

Ono što zvuči egzotično postaje realno u svakoj sakramentalnoj radnji.

Tu tako jednostavnu i jezivu činjenicu mi danas više ne shvatamo. U naše vreme vodi se više računa o kontracepciji, nego o potomstvu

Kao tajne religije ta stara materinska verovanja održavala su se na oba pomenuta načina. Od šezdesetih godina prošlog veka obožavanje boginja majki, kao i interesovanje za paganske verske predstave i za kult veštica, recimo, opet su u usponu.

Hrišćanstvo nije transformisalo celokupnu baštinu velikih paganskih boginja, niti je sve našlo mesto u mnogostrukim licima Marije. Preostali su bela, ali i crna magija, čarobnjaštvo i znanje o tajnama prirode, koje su mudre žene vekovima skupljale, upotpunjavale i predavale potomcima. Zato su ih sistematski progonili i optuživali da su veštice.

Zato nije slučajno što postoji i gnostičko Jevanđelje po Mariji, koje je Katolička crkva proglasila za jeres da bi izbrisala izdajničke tragove plagijata.

Situacija je za hrišćanske teologe bila sve samo ne komotna: desno pagani, levo jeretici.

Kraj seksualnosti znači da se život više ne obnavlja.

Možda je čak tačno načelo da čoveka nije stvorio rad, kao što je mislio Fridrih Engels, nego da ga je stvorila religija.

Osećanje pravde duboko je religiozno osećanje, jer pretpostavlja red višeg legitimiteta. Očigledne ili skrivene, u punom cvatu ili zakopane, u čoveku postoje religiozne strasti. Ni onaj ko ne haje za veru ne može da umakne božanskoj brizi – ona je sveobuhvatna i nikada ne prestaje, ne zna za radno vreme i prati čoveka od kolevke do groba. Ak

Većina onih koji ne veruju

ipak se ponaša religiozno

čak i kad toga nisu svesni.“

Mirča Elijade, Sveto i profano

Tajio je svoje misli, nije ih poveravao, puštao je da u njemu rastu i nije sa njima delio „ništa što je primao...

Postojala je ipak jedna Crkva koja je opstala u sukobu s hrišćanstvom i traje možda do danas: manihejska

Markionova poruka je bila nedvosmislena: iz bogoljublja čovek treba da živi asketski, da mrcvari telo. Ne treba da stupa u brak, ni da se razmnožava da ne bi održavao u životu tvorevinu zlog Boga, nego da se uzdržava od alkohola i mesa i umereno se hrani biljkama i ribom.

Gnostici su pak na to pitanje imali krajnje jednostavan odgovor: Bog nije Bog. Zlo postoji samo u njegovoj tvorevini, a za to nije odgovoran daleki, ili neznani, ili tuđi Bog, Bog prapočela, već niži bog stvaranja.

Na to pitanje postoje dva odgovora, od kojih oba protivreče božjem biću: ili je Bog cinik – ali onda nije predobri Otac, Svemilosni ili Svevišnji, kako ga zovu, ili nema moć da pobedi zlo – a u tom slučaju nije svemoćan.

onim što se naziva problem teodiceje.171 On se sastoji od jednostavnog pitanja kako je moguće da Bog, ako je svemilosan, može da dozvoli zlo. Kako može da prihvati ubistvo, silovanje, mučenje, holokaust

Ta nova perspektiva izazivala je vrtoglavicu. Pretpostavka da je bog stvoritelj zao a da je svet tamnica