Skerletno slovo

Takav gubitak vere ipak je najžalosniji ishod greha. Kao dokaz da još nije sve propalo u ovoj jadnoj žrtvi vlastite slabosti i krutosti ljudskih zakona, neka posluži i uverenje Jestire Prin da niko od smrtnih nije grešio kao ona.

Ona ih je uveravala da čvrsto veruje da će u bolje doba, kad svet bude dozreo za to, kad to nebo bude htelo, nova istina biti otkrivena svetu, koja će postaviti sve odnose žene i muškaraca na pouzdanoj osnovi uzajamne sreće.

dolazile su u gradinu Jestire Prin i pitale zašto su tako bedne i šta je tome lek!

Da li mržnja i ljubav nisu jedno isto u osnovi svojoj?

dopušteno da ovu poslednju priču o gospodinu Dimsdejlu smatramo za primer one nepokolebljive vernosti kojom prijatelji bilo kog čoveka – a osobito kad je taj čovek sveštenik – brane njegovo ime i onda kad dokazi, jasni kao sunčevi zraci na skerletnom slovu, utvrđuju da je on lažno i grehom okaljao stvorenje od prašine

Teško čoveku koji zadobije ruku žene, a nije uz nju dobio i najjaču strast njenoga srca!

A često se to tamno pitanje javljalo i u njenom duhu u pogledu na ceo ženski rod. Da li je bilo vredno živeti i najsrećnijoj među njima?

Ljudskoj prirodi čini čast da lakše voli nego što mrzi, izuzev kad je sebičnost u pitanju. Mržnja se lagano pretvara u ljubav ako se prvobitna neprijateljska osećanja ne nadražuju.

takvom slučaju, to bi mogao biti znak jednog veoma poremećenog duševnog stanja, kad bi čovek, postavši bolesno povučen u sebe usled dugog, žestokog i potajnog bola, proširio svoje samoljublje širom zemljinog šara, dok i sama nebesa ne bi predstavljala samo jednu podesnu stranicu za istoriju njegove duše i sudbine.

– Čestiti ljudi večito misle ništavno o sebi – reče lekar.

Neki su govorili: ako gospodin Dimsdejl zbilja umre, to je zato što zemlja nije dostojna da je gazi njegova noga. Dok je on, naprotiv, u svojoj smirenosti govorio: ako ga proviđenje pozove sa zemlje, to je zato što je nedostojan da izvrši najskromniji poziv ovde na zemlji.

Budućnost je puna borbe i uspeha.

Čovekovom moralnom i intelektualnom zdravlju veoma doprinosi navika da se druži malo s ljudima od njega drugačijim, koji ne mare mnogo za njegove ciljeve, i čiju sferu i sposobnosti on može ceniti samo kad izađe iz sebe sama.

Spolja veselost starih ljudi veoma liči na dečju radost; razum, kao i dublji smisao humora, igraju u njoj neznatnu ulogu.

Međutim, istina se sastoji u tome što se i pisac, kad baca svoje listove u vetar, ne obraća množini, koja će odbaciti njegovu knjigu, ili je neće nikad ni uzeti u ruke, već malom broju onih koji će ga razumeti bolje nego većina njegovih školskih drugova ili životnih saputnika.