Skerletno slovo

Ona ih je uveravala da čvrsto veruje da će u bolje doba, kad svet bude dozreo za to, kad to nebo bude htelo, nova istina biti otkrivena svetu, koja će postaviti sve odnose žene i muškaraca na pouzdanoj osnovi uzajamne sreće.

dolazile su u gradinu Jestire Prin i pitale zašto su tako bedne i šta je tome lek!

Da li mržnja i ljubav nisu jedno isto u osnovi svojoj?

dopušteno da ovu poslednju priču o gospodinu Dimsdejlu smatramo za primer one nepokolebljive vernosti kojom prijatelji bilo kog čoveka – a osobito kad je taj čovek sveštenik – brane njegovo ime i onda kad dokazi, jasni kao sunčevi zraci na skerletnom slovu, utvrđuju da je on lažno i grehom okaljao stvorenje od prašine

Teško čoveku koji zadobije ruku žene, a nije uz nju dobio i najjaču strast njenoga srca!

A često se to tamno pitanje javljalo i u njenom duhu u pogledu na ceo ženski rod. Da li je bilo vredno živeti i najsrećnijoj među njima?

Ljudskoj prirodi čini čast da lakše voli nego što mrzi, izuzev kad je sebičnost u pitanju. Mržnja se lagano pretvara u ljubav ako se prvobitna neprijateljska osećanja ne nadražuju.

takvom slučaju, to bi mogao biti znak jednog veoma poremećenog duševnog stanja, kad bi čovek, postavši bolesno povučen u sebe usled dugog, žestokog i potajnog bola, proširio svoje samoljublje širom zemljinog šara, dok i sama nebesa ne bi predstavljala samo jednu podesnu stranicu za istoriju njegove duše i sudbine.

– Čestiti ljudi večito misle ništavno o sebi – reče lekar.

Neki su govorili: ako gospodin Dimsdejl zbilja umre, to je zato što zemlja nije dostojna da je gazi njegova noga. Dok je on, naprotiv, u svojoj smirenosti govorio: ako ga proviđenje pozove sa zemlje, to je zato što je nedostojan da izvrši najskromniji poziv ovde na zemlji.

Takav gubitak vere ipak je najžalosniji ishod greha. Kao dokaz da još nije sve propalo u ovoj jadnoj žrtvi vlastite slabosti i krutosti ljudskih zakona, neka posluži i uverenje Jestire Prin da niko od smrtnih nije grešio kao ona.

Budućnost je puna borbe i uspeha.

Čovekovom moralnom i intelektualnom zdravlju veoma doprinosi navika da se druži malo s ljudima od njega drugačijim, koji ne mare mnogo za njegove ciljeve, i čiju sferu i sposobnosti on može ceniti samo kad izađe iz sebe sama.

Spolja veselost starih ljudi veoma liči na dečju radost; razum, kao i dublji smisao humora, igraju u njoj neznatnu ulogu.

Međutim, istina se sastoji u tome što se i pisac, kad baca svoje listove u vetar, ne obraća množini, koja će odbaciti njegovu knjigu, ili je neće nikad ni uzeti u ruke, već malom broju onih koji će ga razumeti bolje nego većina njegovih školskih drugova ili životnih saputnika.