Bogorodičina crkva u Parizu

Ali u svakom slučaju, ma kakva bila budućnost arhitekture, ma na koji način naši mladi arhitekti rešili jednoga dana pitanje svoje umetnosti, dok se ne pojave novi spomenici, čuvajmo stare. Ulijmo narodu, ako je mogućno, ljubav prema narodnoj arhitekturi.

Ponos uvek prate u stopu propast i sramota. Imajte ovo na umu, i ćutite.

Tragičan požar u kome su 15. aprila 2019. mnogi delovi Bogorodičine crkve (na francuskom Notre Dame) u Parizu trajno uništeni ili teško oštećeni vratili su u Francuskoj u žižu čitalačkog interesovanja roman Bogorodičina crkva u Parizu Viktora Igoa.

„Zar život nije čudna drama u kojoj se mešaju dobro i zlo, lepo i ružno, visoko i nisko?“

Kralj tek onda daje kad narod otme.

Ništa ne daje toliko odvažnosti kao prazan džep.

Knjiga će ubiti građevinu.

I tada otpoče između lekara i arhiđakona jedan od onih laskavih uvoda koji su, po običaju vremena, prethodili svakom razgovoru između naučnika, i koji im nisu nimalo smetali da se mrze od sveg srca. Uostalom, isto je tako i danas; usta jednoga naučnika koji laska drugom naučniku, to vam je čašica zameđene žuči.

Ima trenutaka kada ruke jedne žene dobiju natčovečansku snagu.

Na ljudska dela dvojako se gleda. Jednoga kazne za ono za šta drugog nagrade.