Pola veka sa Borhesom

Mnogo toga sam pročitao, a malo proživeo

Verujem da na duge staze čovek sve proživljava, a ono što je važno nisu iskustva, nego ono šta se od njih radi.

Vrlo je moguće da je Vargas Ljosa, dovodeći svoj način rasuđivanja do krajnosti, ovde preterao jer je pobrkao Borhesov elitizam sa rasnom i klasnom segregacijom učenog čoveka iz gotovo aristokratske, kosmopolitske porodice. Uprkos svom intelektualnom poštenju koje mu dopušta da pod stare dane prizna da se čitavog života divio piscu koji „predstavlja sve ono što je suprotno“ njegovoj poetici, Vargas Ljosa svojom „neknjiževnom“ kritikom odaje sopstvenu potrebu da dokaže kako se književna remek-dela ne mogu praviti potpuno nezavisno od stvarnog sveta, isključivo na intelektualnom planu ideja. Samo tako je moguće objasniti zašto u krajnjoj liniji, kao svaki čitalac-amater, u pomenutoj kritici Borhesa, a ne njegovih fiktivnih pripovedačkih glasova, brka umetničku i vanumetničku stvarnost. Time, ironično, na izvestan neželjen način, potvrđuje istinitost naizgled preterane uvodne pohvale da mu je pola veka opčinjenog čitanja Borhesovih dela omogućilo da spozna sopstvena ograničenja.

Mada dobronamernim tonom, Vargas Ljosa ne propušta da ode korak dalje i ustvrdi da je Borhes, osim elitiste ubeđenog da je čitava Latinska Amerika tek iskoračila iz „varvarstva“ ali još nije dosegla „civilizaciju“, bio i implicitni rasista ili u najmanju ruku diskriminator. Iznosi uverenje da je to, verovatno, njegov podsvesni stav, ali se taj alibi čini neuverljivim jer je reč o čoveku krajnje svesnom svoje intelektualne i idejne moći. Pre bi se reklo da je Vargas Ljosa u poslednjem trenutku „prikočio“ kako bi njegovo odavanje počasti Borhesu-piscu ipak prevagnulo nad njegovim ličnim obračunom sa „stvarnim“ Borhesom.

Borhes ih je, doduše, u početku kritikovao kao kršenje ljudskih prava i sloboda, ali je, čini se, u njima video manje od dva zla u poređenju s peronističkim licemerjem. Opšte je uvreženo uverenje da je Borhesu uskraćena Nobelova nagrada upravo zbog njegove političke naivnosti koja je svedena na reakcionarnu podršku uzurpatorskim diktaturama koje je u jednom trenutku video kao jedine kadre da „zavedu red“ u haosu, nasilju, korupciji neukog i zavedenog puka. Vargas Ljosa razume da je to uprošćena slika; ali zna da ipak može da kritikuje Borhesa sa moralne visine, gotovo blagonaklono, pomalo ironično se pitajući kako čovek tolike pameti i tako renesansno obrazovan kao Borhes može naivno da poveruje u poštenje čvrste ruke, prenebregavajući institucionalizovanje zločina, nasilja i korupcije. Prihvatanja odličja koje mu je dodelila argentinska vojna hunta i jedna nesrećna čajanka sa čileanskim diktatorom Augustom Pinočeom stavili su tačku na „i“ zbog koje Borhes nikad nije dobio najviše književno priznanje koje mu je s pravom pripadalo. Iako ga delimično gotovo pokroviteljski uzima u zaštitu kao naivnog starog pozera, Vargas Ljosa prihvata i to kao pobedu nesavršene stvarnosti nad savršenim svetom ideja.

Mnogo lakše i sa izvesnom moralnom nadmoći Vargas Ljosa se odnosi prema Borhesu na političkom planu. Velikodušno dopušta sebi da pohvali Borhesovu sistematsku osudu svake vrste nacionalizma jer u tom pogledu između „spenserovskog anarhiste“ i „berlinovskog liberala“ nema bitne konceptualne razlike. Kad piše o Borhesu i politici, Vargas Ljosa zna da je u prednosti nad Argentincem: iako je zatvorio pun ideološki krug, od mladog, strasnog levičara na rubu dogmatizma do umereno desnog liberala sa jakom socijalnom svešću u poznim godinama, Vargas Ljosa (polemičar, novinar, predsednički kandidat) kilometrima je ispred konzervativnog, deklarativno apolitičnog Borhesa. Predan svom elitističkom svetu ideja, kulture i erudicije, Borhes je prvo izjavljivao da mu je politika prosto dosadna. Od omalovažavanja kasnije je stigao do relativno interaktivnog stava da ga politika, sem toga, nervira. Za Borhesa je politika ružna reč. Za Vargasa Ljosu ona je nužni alat, aktivnost u koju je čovek, hteo – ne hteo, ogrezao u nastojanju da izgradi sistem društvenih normi u kojima će živeti.

svesno ili nesvesno traži nerv „osvete“ argentinskom piscu i pronalazi ga u njegovom ličnom životu. Jedan tekst pri kraju knjige govori o srećnom Borhesu koji je u jesen svog života ušao u vezu, a potom i u brak, sa svojom bivšom učenicom Marijom Kodamom. Jedna neobavezna knjižica koju niko ne shvata kao ozbiljno delo njegovog opusa, kratke privatne beleške ispod Kodaminih fotografija s njihovih zajedničkih putovanja, za Vargasa Ljosu su dokaz da postoji pukotina u Borhesovom monolitnom intelektualnom bedemu: ta pukotina je dečačka, vragolanska, gotovo luckasta sreća zaljubljenog čoveka koju konačno doživljava Borhes, prepuštajući se osećanjima a ne idejama. Za nobelovca je to pobeda prakse nad teorijom, ma koliko savršena teorija bila i – istovremeno – pobeda stvarnosti, života, nad umovanjem.

Jedna od vrednosti koja se nazire između redova knjige Pola veka s Borhesom upravo je napor Vargasa Ljose da podvuče kako je stvarnost – ma u kojoj tački ukrštanja geografije i istorije – ono što uslovljava i daje smisao umetnosti; kao što je svojevremeno govorio Garsija Lorka, da su čak i tvorevine najrazuzdanije mašte mozaički sačinjene samo od kockica iskustvenog sveta preko kojeg ljudski um ne može da domaši. Istovremeno, to je i pokušaj peruanskog pisca da sebi objasni savršenstvo i preciznost Borhesovog dela za koje, uz dužno poštovanje, (nerado) priznaje da nije kadar da ga dosegne.

Vargasa Ljosu nervira što je Borhes ponosan na sudbinu knjiškog moljca („Mnogo toga sam pročitao, a malo proživeo“, ponavlja se često Borhesova rečenica). Govori o Borhesovom asketskom stanu, o katastrofalnom ishodu njegovog ljubavnog života i dolazi na rub sažaljenja (kao da i sam nije bio, zapravo, knjiški moljac, nego neki pustolov za kojeg su Zoro i Sandokan mačji kašalj) argentinskog pisca u nadi da će pokazati da se nadmeni zločin prema životu ne isplati, i tako privoleti čitaoce da navijaju za njega, romanopisca od zanata. Ni u jednom intervjuu niti javnom nastupu Borhes, međutim, nikada nije popustio, niti je tražio ičije sažaljenje. Naprotiv, ne jednom je izbegao zamku koju mu je postavljao Vargas Ljosa, novinar, i izjavljivao da se divio pustolovnim ličnostima (kojima su krcate njegove priče), ali da nikad ne bi želeo da bude neko drugi jer je i sam deo svojih izmaštanih svetova.

proteže se kao zajednička nit njegovo uporno odbijanje da je moguća i verodostojna književnost ideja, lišena strasti, osećanja, svakodnevice. Kao da se na sebe ljuti što priznaje da je Borhes ipak veliki – mada usamljeni – izuzetak koji to uspeva. Prikriveno se ljuti i na Borhesa što sa visine gleda na stvarnost, prozu svedočanstva i osude, na njegovo nipodaštavanje umetničkog uobličavanja tzv. „objektivno“ postojećeg sveta kojim se roman u načelu bavi – kao da svekolika umetnosti nije uvek subjektivna.