Lektire

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naši junački glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju.
Jovan Sterija Popović, neprevaziđeni dramski autoritet i jedan od najvećih srpskih pisaca, doživljavao je teatar kao školu „za izobraženije i napredak naroda“, te je u svojim delima, posebno komedijama, nastojao da prikaže i razobliči poroke i mane, preterivanja i strasti smatrajući da je to najpotrebnije srpskom narodu.
Sterija je svoja literarna nastojanja najbolje prikazao kroz univerzalne komičke tipove pomažući publici da razvije kritički sud o samoj sebi, gde bi gledalac, po spuštanju zavese, ostao jedini koji istinu nosi sa sobom, nemoćan da izmeni ikoga na pozornici osim samoga sebe.
Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.

Čudo u „Šarganu“ / Putujuće pozorište Šopalović

Drama PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ postavljena je na scene više od stotinu pozorišta samo u Francuskoj, a igrana je i u Belgiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Švedskoj, Portugaliji, Kanadi, Južnoj Koreji, Japanu, Kolumbiji, Maroku. Prevedena je na preko dvadeset jezika i nagrađena najznačajnijim priznanjima u Srbiji i inostranstvu.
Ljubomir Simović pomoću crnog humora i živopisne psihologizacije likova, s dubokim i iskrenim razumevanjem, u ČUDU U „ŠARGANU“ prikazuje isečak iz života ljudi sa periferije Beograda, njihovu tragiku i nemoć da ostvare ambicije koje su ih i dovele u prestonicu.

Hasanaginica / Boj na Kosovu

SRBIJA NIJE ŠAKA ZOBI, DA JE POZOBA
SVAKA VRANA KOJU DONESE VETAR!
Istorijska drama BOJ NA KOSOVU, po kojoj je 1989. godine snimljen kultni film u režiji Zdravka Šotre na 600-godišnjicu Kosovske bitke, počiva na temeljima epske narodne poezije i narodnog predanja.
Srpski knez Lazar Hrebeljanović ne želi da se potčini turskom sultanu Muratu kao što su vladari okolnih oblasti već učinili, nego odlučuje da stane na put osmanskoj najezdi kao branilac srpskog naroda i vere Hristove. Odabravši višnji život, knez Lazar i Miloš Obilić ušli su u kolektivno sećanje kao mučenici koji su stradali za slobodu, koja se na našem prostoru odvajkada teško izvojevala i skupo plaćala.
HASANAGINICA, dramski prvenac Ljubomira Simovića, nastala je 1973. godine na molbu tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta. Ova originalna i inovativna obrada narodne balade govori o stradanju glavne junakinje pod teretom uloge koju su joj sredina, društveno-politički odnosi i najbliža okolina nametnuli.
Prikazujući poluge vlasti, moći i manipulacije u likovima bega Pintorovića i Hasanage, autor kroz sudbinu Hasanaginice progovara o nemoći nesrećnog pojedinca i njegovom neminovnom porazu u borbi protiv velikog zla.

Roman koji je Fjodor Dostojevski smatrao besprekornim, a Vilijam Fokner nazvao najboljim romanom koji je ikada napisan, Ana Karenjina, sada je konačno dostupan i kao audio-knjiga na srpskom jeziku, u naraciji sjajnog Ivana Bosiljčića.

Ovo monumentalno delo Lava Tolstoja daje sveobuhvatan prikaz ruskog društva devetnaestog veka, od aristokratskih salona do seoskih gazdinstava. Uvodeći dva narativna toka, prvi koji prati ljubavnu priču između Ane i Vronskog i drugi koji prati odnos između Kiti i Ljevina, Lav Tolstoj ispisuje svevremene stranice o porodici, gubitku, ljubavi, izdaji, veri i prijateljstvu.

Ana Karenjina, od sada kao deo Bookmate Originals edicije.

U priči o stradanju čuvene vranjanske lepotice Sofke, prvi put u našoj književnosti, spoljašnji svet se uspostavlja kao suptilni odraz čulne uznemirenosti, intimnih doživljaja, slutnji i podsvesnih zbivanja jedne žene — izuzetne koliko lepotom toliko i snažnom samosvešću. Prvi put žensko i muško telo, erotske žudnje i seksualna htenja dobijaju prvorazredni književni značaj, a likovi žestokog temperamenta, orijentalno egzotični, određeni arhaičnim jezikom i kulturom, rastrzani između svojih nagona i društveno nametnutog postojanja, postaju tragične univerzalne figure u kojima prepoznajemo večne protivrečnosti postojanja.

Еп о Гилгамешу је сумерско-вавилонско дело о Гилгамешу, петом владару прве послепотопске династије из Урука између 2700. и 2650. п. н. е. Еп о Гилгамешу је спев из Сумера и несумњиво најстарије познато књижевно дело. Прича садржи низ легенди и песама укључених у дужи акадски еп о хероју-краљу Гилгамешу од Урука, владару из трећег миленијума п. н. е. Неколико верзија је сачувано, а најпотпуније је очувано дванаест глинених плоча у библиотеци асирског краља Асурбанипала из 7. века п. н. е. у Ниниви.

Kapitalno delo velikog ruskog klasika
Roman Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog po mišljenju mnogih kritičara i proučavalaca njegovog dela smatra se krunom autorove spisateljske karijere. Priča o porodici Karamazov Dostojevskom je poslužila kao okosnica za izuzetan filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodnu volju, otuđenost, suparništvo i moral.
Večita borba dobra i zla svevremeno je otelotvorena u likovima Fjodora Pavloviča i njegovih sinova Mitje, Ivana, Aljoše i vanbračnog sina Smerdjakova. Nakon više od jednog veka od objavljivanja ovog romana, autentičnost i psihološka rafiniranost njihovih karaktera ne prestaju da nas intrigiraju i fasciniraju.

„Najveličanstveniji roman koji je ikad napisan.“ Sigmund Frojd
U svom poslednjem delu, Fjodor Dostojevski je sabrao skoro sve najvažnije teme, motive i ideje koje je ugradio u svoje dotadašnje stvaralaštvo. Motiv ubistva i istrage bio je centralni u Zločinu i kazni, rivalstvo oko žene između oca i sina opisano je u Mladiću, a suparništvo dveju harizmatičnih, kontrastnih žena oko muškarca u Idiotu. Filozofsko-religijska predstava o iskonskom zemaljskom raju, odnosno (ne)mogućnosti njegovog ponovnog vaspostavljanja tematizovana je u Mladiću i u pripoveci San smešnog čoveka, a totalitarne ideološke koncepcije u Zlim dusima.
Zbog toga mnogi proučavaoci Dostojevskog Braću Karamazove nazivaju još i „romanom sintezom“ i autorovim najboljim delom.
„Ni na jedno svoje delo nisam ozbiljnije gledao nego na ovo.“ Fjodor Dostojevski

„Странац“ је ремек-дело савремене књижевности и по мишљењу многих један од најважнијих романа XX века. Ово је драматична прича о трагедији појединца у сукобу са моралним нормама које прописује друштво. И када он без очигледне и свесне мотивације усмрти непознатог Арапина на алжирској обали, пред читаоцем се отвара читав низ филозофских питања која хоће да расветле апсурдност егзистенције модерног човека. Доделивши му награду за књижевност 1957. године, Нобелов комитет је то образложио Камијевом „искреношћу са којом осветљава проблеме савести нашег времена.“

Избор најлепших српских приповедака је направљен у намери да развијемо интересовање и љубав најмлађих читаоца према народном стваралаштву и књизи уопште. Ова аудио књига, истовремено и забавног и едукативног садржаја, на најбољи начин уводи дете у свет уметности, комуникације и естетике. Као ризница велике народне мудрости и лепоте приповедања, ова аудио књига је најбољи начин за развој огромне маште и креативности најмлађих и имаће веома важну улогу у њиховом сазревању и правилном развоју личности.

emek-delo koje opisuje složenost ljudske sudbine

To što se dogodilo tome ocu može se dogoditi i najlepšoj ženi sa čovekom koga mnogo voli: ako mu dosadi svojom ljubavlju, on ode i izbegava je, služeći se kojekakvim niskostima. Tako biva sa svim osećanjima. Naše je srce riznica, ako ga odjednom ispraznite, onda ste propali. Kao što ne opraštamo čoveku koji je ostao bez prebijene pare, tako isto ne opraštamo ni osećanju koje se u celosti ispolji. Taj otac dao je sve. Davao je punih dvadeset godina, i svoju nežnost, i svoju ljubav; dao je sve svoje bogatstvo za jedan dan. Kad su njegove kćeri dobro iscedile limun, koru su bacile na ulicu.

Jedan od najvećih Balzakovih romana Čiča Gorio je majstorska studija roditeljske ljubavi i realističan prikaz pariskih naravi. To je, pre svega, tragična priča o bogatom ocu koga je opsesivna ljubav prema ćerkama gurnula u finansijski krah, a onda i u smrt.

Старац и море, најзначајније дело Ернеста Хемингвеја, прича је о кубанском рибару током тродневне борбе за голи живот на отвореном мору, али и са својом људском нарави, сатканом од слабости, поноса и страхова, која веома лако може постати и његов највећи противник. Хемингвеј упућује своју поруку о неопходности чврстине и интегритета човека, без обзира на старост или недозрелост: старац и дечак су равноправни у тежњи за потврдом основних животних вредности.

Дон Кихот је једно од ремек-дела шпанске и светске књижевности, аутора Мигела де Сервантеса. Једна је од највише објављиваних и најпревођенијих књига на свету. Сматра се каменом темељцем западноевропске књижевности и једним од најбољих објављених дела фикције свих времена, као и најважнијим делом шпанског Златног века. Дон Кихот постаје инспирација многим уметницима широм света, али и симбол обичног човека у борби за остварење својих идеала, као што ће и коњушар Санчо Панса постати синоним пријатељске оданости. Главна тема кружи око питања да ли је могуће наћи идеал у реалности, то јест, да ли реалност побеђује фикцију или фикција побеђује реалност. Ова тема је уско повезана и са концептом људске слободе. Како човек треба да схвати слободу? Какве закључке може да изведе о слободи, након што је искусио? Можемо ли променити свет или свет мења нас? Шта је уопште разумност а шта је лудост? Да ли је морално покушати променити свет?

Циклус Краљевића Марка обухвата српске епске народне песме које описују живот Марка Краљевића и углавном не прате историјске чињенице. Марко је митски заштитник Срба од сурових турских освајача и циљ приповедача је био да улије народу наду у неку светлију и бољу будућност. Већину песама из овог циклуса је 1845. године објавио Вук Стефановић Караџић у издању „Српске народне пјесме”.

У роману Чича Горио приказана је слика париског друштва двадесетих година 19. века, које је запало у дубоку моралну и етичку кризу. То је време настајања и развијања капитализма. Основни закон друштва је новац. Свет буржоазије карактеришу привид среће и сјаја, лицемерство, оговарање, подвале, безобзирност, ласкање, док свет сиромашних, с једне стране, карактерише врлина а, са друде стране, лицемерство, грамзивост, ситне душе. Свако од јунака представља једну социјалну групу: Горио — боржуазију, Растињак — ситно племство, виконтеса — париску аристократију, Вотрен — преступнике и злочинце. Вотрен и виконтеса Де Бозеан разоткривају скривену патологију и изопаченост француског друштва. Главни јунак је Ежен де Растињак. Чича Горио представља тип оца чија љубав прераста у страст.

Орлови рано лете" је роман за децу у коме је писац са пуно хумора описао одрастање једне групе дечака, а као инспирација су му послужили стварни догађаји из његовог детињства. У лику дрског и злог учитеља овековечена је пишчева строга учитељица од које су се он и његови школски другови крили у шуми. Роман се састоји из два дела. Први део романа описује безбрижно детињство дечака, њихове догодовштине, безобразлуке и школске несташлуке. У другом делу романа описано је потпуно другачије понашање дечака. Соучени са ратом и свиме ономе што ратни догађаји доносе, одрасли су пре времена и на себе преузели дужности који надмашују њихове године и њихово животно искуство. О том прераном одрастању дечака симболично говори и сам наслов романа "Орлови рано лете". У српској народној традицији птица орао је симбол храбрости и слободе. Алудирајући на дечаке о којима говори, писац их сматра орловима који су силом прилика морали рано да полете.

Прве приповетке Чехов је објавио да би могао да се издржава у току студија медицине. У књижевности се појавио кратким хуморескама, сажетог израза и карактеризације, затим је прешао на новеле и приповетке, где се његов тужни хумор постепено претворио у резигнацију и очај. Говорећи о Чехову, Томас Ман је рекао да се „снага генија може сабити и у орахову љуску” и да приповетка може обухватити срж живота и изазвати највеће дивљење, као и да такво, наизглед невелико дело понекад може, по својој снази, надмашити и највеће романе.

Кратки роман Проклета авлија, чије писање је Андрић започео између два светска рата, а довршио га и објавио 1954. године, сматра се пишчевим ремек-делом. Компонован је наративним поступком „упричавања приче“ (прстенаста, оквирна стрктура). Има више приповедача који један од другога преузимају казивачку позицију. Приповедање у овом роману може се представити и сликом концентричних кругова који се скупљају до самог језгра приче. Као и сви други Андрићеви романи, изузимајући Госпођицу, Проклета авлија окренута је историји али на друкчији начин од вишеградске, травничке и сарајевске хронике. Роман је исприповедан смиреним, непристрасним тоном, којим се одмерено и сугестивно тежи објективизацији, како је то код Андрића већ обичај и правило.

Позната комедија нашег чувеног комедиографа која говори о нама, нашем менталитету; тематски актуелна и дан данас. Главна тема комада је корупмирана и неспособна власт која тражи сумњиво лице, а споредна је сукоб родитеља и деце. Јеротије, неук и ниског морала срески капетан, жели да ухвати „сумњиво лице“ и да на тај начин напредује у својој каријери. Деформисан отварањем и дешифровањем разних тајних државних и приватних списа, Јеротије заједно са својом женом Анђом чита ћеркино љубавно писмо од извесног Ђоке. Прекида их чиновник Вића кога Јеротије сматра идеалним кандидатом за мужа његове ћерке. Вића доноси писмо из Министарства у ком, када су успели да га дешифрују, сазнају да ће у њихов срез доћи „сумњиво лице“, за којег се само зна да је млад и да са собом носи револуционарне антидинастичке списе и писма. После детаљно разрађеног плана и напада на хотел Европу, заједно са својим подређенима Јеротије хапси Ђоку мислећи да је баш он то „сумњиво лице“.

Дневник о Чарнојевићу је лирски роман Милоша Црњанског, који је објављен први пут 1920. године. Приповедач романа јесте Петар Рајић који прича једну причу у којој не постоји јасно оформљен наративни ток, нити су збивања повезана по узрочно-последичном моделу. Дневник о Чарнојевићу почиње реченицом: „Јесен, и живот без смисла“, која је снажно ођекнула у прошлом веку, али њен ехо не јењава — напротив — тај ехо чујемо и данас, препознајемо га и дубоко осећамо, па стичемо утисак да је глас Милоша Црњанског надишао време и узнео се чак до далеких суматраистичких хоризоната.