Peter Handke

U nekom neodređenom trenutku 21. veka moćna bankarka — istovremeno obožavana i prezrena, prepoznata i izviždana na aerodromima širom sveta — rešava da angažuje pisca iz Manče da ispriča njenu životnu priču. Na putu ka autoru, koji vodi preko Sijera de Gredosa, nailazi na znakove neobjavljenog rata: eskadrile vojnih aviona, izbeglice koje se skrivaju u neobičnim, improvizovanim skloništima i gradove čiji stanovnici pokazuju bizarne psihološke traume. Suprotno očekivanjima, ova kraljica finansijskog sveta ima talenat koji se ne uklapa u korporativnu estetiku: izuzetnu prijemčivost za slike, ne one filtrirane i upakovane za masovnu upotrebu, brendirane vizije koje nam isporučuju mediji, već slike što izranjaju u pokretu. Tako čitaoci učestvuju u putovanju junakinje ne kroz trivijalnu identifikaciju s njom, već na umetničkom nivou: kao da prisustvujemo stvaranju žene koja putuje i sveta koji se pred njom otvara.

U snažnom kontrastu s medijskim slikama, ovaj roman putovanja, koji je istovremeno suptilna satira, ali i Handkeov umetnički manifest, nudi nam mnoštvo alternativnih slika — unutrašnjih prepisa treperave, transcendentne lepote spoljašnjeg sveta, koji počinjemo da naziremo kroz gustu elektronsku maglu što ga obavija.

„Handkeova moć zapažanja i prividno nehajan ton, u kojem svaka reč nosi neophodnu težinu, i dalje podjednako hipnotišu… Njegov ljubopitljiv pogled, izbrušen vremenom i disciplinom, čitaocima ponovo otvara vrata u svet prepun čudesne i iznenađujuće neobičnosti.“
— New York Times Book Review

„Umetnička snaga jezika Petera Handkea neprevaziđena je među savremenim piscima.“
— Bookforum

Dobitnik međunarodne nagrade za dramsko stvaralaštvo „Henrik Ibzen“

Vi ne učestvujete u igri. Ovde vama smeštaju igru.
Nobelova nagrada za književnost 2019.
Psovanje publike • Predskazanje • Samokažnjavanje • Pozivi upomoć • Kaspar • Čas tokom kojeg nismo znali ništa jedni o drugima • Podzemni bluz • Zašto kuhinja? • Još uvek oluja • Lepi dani u Aranhuezu • Zdenjek Adamec
Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.
Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima…
U ovom izboru Handkeovih drama, koji je sačinio Žarko Radaković, čitalac će sagledati na koji način radikalni otklon od tradicionalnih formi i izraženo nepoverenje prema iluzionističkom pozorištu, koje pasivizira publiku, autora nagone na iznalaženje uvek novih formi, što je očito od njegove prve pa sve do poslednje drame Zdenjek Adamec (2020).

„Potresno i snažno… sa svežinom koju samo izvanredan pisac može da pruži.“
— Los Angeles Times
Nobelova nagrada za književnost 2019.
U prvom delu četvoroknjižja geolog Valentin Zorger, koji se na Aljasci, daleko od doma i porodice, izgubio u poslu, sada se sprema na povratak kući. Put za Evropu je dug, on vodi kroz velike gradove Amerike, sve do grada svih gradova, gde će Zorger konačno formulisati zakon svojih postupaka koji čini njegov povratak u Evropu neminovnim.
„Po povratku u Evropu bila mi je potrebna dnevna doza napisanog; i ponovo sam čitao mnogo toga.“ Prva rečenica Pouke Sent Viktoara, drugog dela četvoroknjižja, identifikuje Zorgera kao projekciju autora, pisca koji poput geologa, ali sada u potrazi za redefinisanjem sebe i svoje umetnosti, kreće u istraživanje planine koju je Sezan — „učitelj čovečanstva današnjice“ — uvek iznova slikao.
U Detinjoj povesti Handke piše o periodu kada ga je supruga napustila i ostavila s malim detetom. Daleko od bilo kakve patetike, ali i svake pedagoške namere, pripovedač usvaja neutralni stav istoričara. Detinja povest je, tako, istorija deteta o kojem brine „odrasli“. Ali detinjstvo kod Handkea nije čist, iskonski početak — ne odabire se priča o detinjstvu da bi nova nevina usta potvrdila staru istinu.
Detinjstvo, pre svega, znači slabost, a slabost je biti u otporu, rastrzan, rasredišten, biti uvek tamo gde nismo. „Vraćaj se kući u tuđinu. Samo si tamo ovde…“, uzvikuje Gregoru (autorovom alter egu) starica u dramskoj poemi Kroz sela.
Spori povratak kući predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti: okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde je put mesto za „epski korak“, koji se odvaja od duge tradicije ratne i osvajačke epike (od Homera) i mir čini privlačnim.

…o umoru
…o džuboksu
…o uspelom danu
…o zaluđeniku gljivama
…o Tihom mestu
U Ogledu o umoru Handke preobražava svakodnevno iskustvo, često obeleženo dosadom, u fascinantno istraživanje sveta usporenih pokreta, različitih vrsta i stepena umora, njegovih podmlađujućih učinaka, kao i njegovih erotskih, kulturnih i političkih implikacija.
U Ogledu o džuboksu autor sagledava konačni rasplet svega što ga okružuje: sve vidljivo, stvari i ljudi, pa i unutrašnji svet pripovedača, vraćaju se u džuboks, koji je središte sećanja jer se svet oko njega u adolescenciji oblikovao.
„Uspeo dan“ i razmišljanje o njemu na jednom putovanju vozom iz Pariza vodi nas do suštine naše savremenosti, nesposobne da se uhvati ukoštac sa projektima za budućnost jer ni po koju cenu ne napušta ograničeni horizont sadašnjeg trenutka.
Pišući o poljskom ve-ceu iz detinjstva u Koruškoj, zajedničkom kupatilu u internatu, javnom toaletu u vrtu japanskog hrama i drugim „tihim mestima“, koja su obično predmet podsmeha, Handke još jednom pokazuje neverovatno umeće pripovedanja u ogledu koji je istovremeno iznenađujući i zavodljiv.
Tragikomični junak Ogleda o zaluđeniku gljivama, popularni pravnik angažovan u međunarodnom tribunalu na odbrani ratnih zločinaca, srećno je oženjen i očekuje dete, ali ga ubrzo posle venčanja zaokupi strast prema skupljanju pečuraka. Ova razbibriga ubrzo će se pretvoriti u maniju zbog koje će „zaluđenik“ zapostaviti i svoju porodicu i uspešnu karijeru da bi se posvetio jednom traganju koje je, kao i pisanje, samo sebi cilj.
Razigrani, refleksivni, pronicljivi i zabavni, ovi ogledi o svakodnevnom iskustvu i stvarima koje se obično smatraju trivijalnim redefinišu umeće pisanja kratke proze i potvrđuju status Petera Handkea kao jednog od najoriginalnijih i najprovokativnijih savremenih pisaca.

Nobelova nagrada za književnost 2019.
„Najbolje Handkeovo delo. Veličanstveni autobiografski roman koji definiše ulogu pisca.“ Der Spiegel
Porodin, centralna Srbija, nešto pre ponoći. Sedam osoba približava se obali reke na kojoj je usidren brod Moravska noć. U svoj plutajući dom pozvao ih je pisac koji je odlučio da se povuče sa književne scene. Sedmorica prijatelja ne znaju zašto su pozvani tako iznenada: neke je probudio telefon, neke kucanje glasnika na vrata ili kamenčić bačen na prozor. Još veće iznenađenje čeka ih na brodu, gde ih ovaj ozloglašeni ženomrzac dočekuje u društvu jedne žene. Ko je ta žena? Njegova ljubavnica? Prostitutka? Ili možda asistentkinja? Pitanja naviru, ali pisac ne želi još ništa da govori, čitava noć je pred njim. Duga noć u kojoj će pričati o svom „kružnom putovanju“ od Balkana do Španije, Nemačke i Austrije, o putu koji je prevalio u potrazi za sopstvenim korenima, ali i bežeći od žene koja ga progoni da bi mu došla glave. A možda je to baš ova žena koja zajedno s njima dočekuje svitanje?
Moćna, živopisna, ispovedna, ali istovremeno i satirična, Moravska noć istražuje svest i sećanja pisca na zalasku karijere, idući tragom njegovih strahova, besova i zadovoljstava, koji su neodvojivi od novije istorije Srednje Evrope.
„Čuveni austrijski pisac osvrće se u ovoj elegičnoj pripovesti na svoje delo i na užasno stoleće. Moravska noć je delom duboko promišljanje istorije, a delom naprosto predivno napisana priča… Veličanstveno!“ Kirkus Reviews

„Jedna od najboljih i najvažnijih knjiga našeg vremena.“ Karl Uve Knausgor
Majka Petera Handkea bila je nevidljiva žena. Celog života, koji je zahvatao nacističku eru, rat i posleratnu potrošačku ekonomiju, borila se da ne pokazuje osećanja, samo da bi stigla do strašnog zaključka: „Uopšte više nisam ljudsko biće.“ U nesreći obično postoji želja da se iz nje izađe, dok je nesreća Marije Handke bila totalna, nesreća bez želja, koja ju je mogla odvesti jedino ka samoubistvu. U 51. godini ubila se prekomernom dozom tableta za spavanje.
Nekoliko nedelja po njenoj smrti, Peter Handke počinje da beleži ono što zna, ili misli da zna, o svojoj majci, da ispisuje stranice o njenom životu i smrti pre nego što ga prevladaju „krajnja potreba za saopštavanjem i krajnja onemelost“. Pa ipak, iskustvo neizrecivog, koje označava tugu i ljubav, leži u srcu ove kratke i duboko potresne knjige, možda najboljeg dostignuća velikog savremenog pisca.
„Dok uživanje, ako je to prava reč, u čitanju Handkea proizlazi iz egzistencijalnih pretpostavki njegove priče, važno je shvatiti da samoubistvo — stvarnost, a ne ideja — nije egzistencijalna dilema, već krajnji, tragični ishod patnje.“ Los Angeles Times
„Handkeovo remek-delo. Sažet, pa ipak začudno detaljan portret majke, kojoj su istorija i životne okolnosti gotovo izbrisali identitet.“ New York Review of Books

„Handkeova perfidna osveta kritičarima i ujedno gozba za čitaoce.“ Literary World
Majska povest
Nobelova nagrada za književnost 2019.
Po povratku u okolinu Pariza nakon godina provedenih na putu junak najnovije knjige Petera Handkea primoran je da ponovo napusti svoj dom. Povod? Osvetnički pohod radi ispravljanja nepravde načinjene njegovoj pokojnoj, „svetoj“ majci, koju je jedna novinarka oklevetala insinuirajući da je bila simpatizerka Trećeg rajha. Gde pronaći saučesnike za sprovođenje ovog plana? Zapravo, može li se ovde uopšte govoriti o planu ili je pak reč o impulsivnom gestu, pokretu bez unapred zadatog cilja?
Ovde se još jednom potvrđuje iskustvo svih onih putnika koje pripovedač Handke pusti da odu od kuće: „Postojao je on, taj jedan plan. On postoji. Ali taj plan nije moj… time što sam se najpre kretao u pogrešnom pravcu, bio sam deo plana.“ Prvobitna namera će, tako, imati sasvim neočekivan ishod, koji je ipak proistekao iz svesne odluke pisca: samo ono što postoji u stvarnim istorijskim zbivanjima priznato je u pisanoj povesti, i obrnuto, istorija postaje stvarnost samo ako je vredna priče.
„Nije Drugi mač sačinjen od čelika, već je to samo pripovedanje. Legenda? Možda. Ali književnost u ovom slučaju odnosi pobedu.“ Süddeutsche Zeitung
„Vešto preplitanje uzvišenosti i farse, stvarnog besa i parodije, apodiktičnog govora i čestica svakodnevnog jezika. Majska povest je lagana poput prolećnog povetarca, ali je istovremeno ’ozbiljna igra’ u stilu starih majstora.“ Die Zeit

Nobelova nagrada za književnost 2019.
„Po snazi izraza, viziji i širini, još od Beketa nije bilo takvog pisca kakav je Peter Handke.“ Saturday Review
Bivši golman Jozef Bloh ostaje sada i bez posla na gradilištu. Luta Bečom, provodi dane odlazeći u bioskop, čitajući novine, telefonirajući… Bez ikakvog jasnog motiva ubija bioskopsku blagajnicu sa kojom je prethodno proveo noć i odlazi autobusom u pogranično područje. Umišlja da ga ljudi prate, špijuniraju, igraju se s njim, čudno se ponašaju, čudne stvari govore… Kao golman pred igračem koji izvodi penal, Bloh u grčevitom strahu pokušava da protumači pokrete protivnika i odbrani udarac.
Nobelova nagrada za književnost dodeljena je Peteru Handkeu 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“ U kontekstu ovog obrazloženja Golmanov strah od penala jedno je od najreprezentativnijih Handkeovih dela.
„Na samom početku svog stvaralaštva Handke je bio enfant terrible evropske avangarde, svodeći sve društvene, psihološke i istorijske kategorije iskustva na svojevrsni lingvistički konstrukt. Sada se smatra jednim od najvećih savremenih pisaca.“ New York Times

„Čist suštinski život koji sija u najsitnijem detalju.“
— Klaudio Magris
NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 2019.

Mislite šta god hoćete. Što više budete imali da kažete o meni, to ću biti slobodnija od vas. Ponekad mi se čini kao da ono novo što smo saznali o nekome istog trena i prestaje da važi. Ako ubuduće neko krene da mi objašnjava kakva sam — čak i ako želi da mi laska ili da me ohrabri — neću dozvoliti tu drskost.

Bez očiglednog razloga, a pod uticajem „prosvetljenja“ koje ne želi da objašnjava, Marijana traži od svog muža da je napusti, da ode i ostavi je samu sa osmogodišnjim detetom. I evo je, konačno „slobodne“, kako najpre proživljava trenutke panike nemirno tumarajući po sobama koje počinju da je guše. Vraća se i na stari posao prevoditeljke s francuskog, ali dok sedi u kući za pisaćom mašinom, nije u stanju da kuca. Tišina u stanu je iscrpljuje, pa izlazi u šetnje, posećuje svoju prijateljicu Francisku. I tako dan za danom, iz časa u čas, ono što je počelo kao bekstvo od zastrašujuće praznine života postepeno postaje istinsko oslobođenje.
Odbacujući prestupničke forme šezdesetih, Handkeova nemilosrdna ali delikatna pripovedačka mašina usvojila je objektivan i ravnodušan pogled filmske kamere. Priča o Marijani i Brunu u celosti je sastavljena od golim okom neprimetnih prizora suptilnosti, koje bi mnogi otpisali kao nebitne a koji, umesto toga, određuju više od svega sreću ili nesreću pojedinca: sitni pokreti, pogledi, tonovi glasa iz stranice u stranicu integrišu se u nezaboravan portret žene na pragu „dugog perioda samoće“.

„Veličanstvena ljubavna priča.“ Der Bund

Tragajući za svojom ženom Juditom, bezimeni junak romana, mladi Austrijanac u Americi, dolazi do hotela u Providensu, gde ga na portirnici čeka pismo: „U Njujorku sam. Ujedno te molim da me ne tražiš, ne bi bilo dobro da me pronađeš.“ S vremenom, međutim, postaje jasno da Judita zapravo njega progoni s namerom da ga ubije. On provodi dan u Njujorku, zatim odlazi u Filadelfiju, gde će mu se pridružiti stara ljubav sa svojom dvogodišnjom ćerkom. Voze se zajedno do Sent Luisa, a potom, da bi umakao nemilosrdnoj Juditi, on kreće na zapad ka Tusonu i otud ka Oregonu. Na obali Tihog okeana srešće svoju ženu sa pištoljem u ruci.

„Handke ispisuje i opisuje bezizlazni ljubavni lavirint, u kojem se dvoje susreću i gube, beže jedno od drugog samo da bi se iznova sreli. Jer je prava ljubav jedino ona u kojoj je čitav život — neprestano — na kocki.“ Vladimir Tabašević