„Dok si se ti za­ni­ma­la štri­ka­njem džem­pe­ra, dra­ga mo­ja, ja sam mo­rao da bri­nem ka­ko će na­ši lju­di po­sma­tra­ti na­šu po­ro­di­cu. Ras­pi­ti­va­će se. Že­le­će da zna­ju za­što je­dan ma­li Ha­za­ra ži­vi s na­šom kće­ri. Šta da im ka­žem?“

So­ra­ja je is­pu­sti­la ka­ši­ku. Okre­nu­la se ka ocu. „Mo­žeš da im ka­žeš da…“

„U re­du je, So­ra­ja“, re­kao sam ja uhva­tiv­ši je za ru­ku. „U re­du je. Ge­ne­ral sa­hib je sa­svim u pra­vu. Lju­di će se za­i­sta ras­pi­ti­va­ti.“

„Ami­re…“, za­u­sti­la je.

„Stvar­no je u re­du.“ Okre­nuo sam se ka ge­ne­ra­lu. „Vi­di­te, ge­ne­ral-sa­hi­be, moj otac je spa­vao sa že­nom svog slu­ge. Ona mu je ro­di­la si­na po ime­nu Ha­san. Ha­san je sa­da mr­tav. De­čak ko­ji spa­va na so­fi je Ha­sa­nov sin. Moj bra­ta­nac. To će­te re­ći lju­di­ma ka­da bu­du za­pit­ki­va­li.“

Svi su zu­ri­li u me­ne.