Убрзо по Титовом доласку на власт, ради политике „братства и јединства“ којом је његов режим покушавао да неутралише непревазиђене ратне трауме Југословена, извршена је ревизија историјске истине о Другом светском рату у Југославији. За потребе дневне политике исконструисана је доктрина како су се сви југословенски народи, чак и народности, подједнако борили и жртвовали за ослобођење Југославије, што је представљало велику историјску неправду према Србима који су чинили већину свих југословенских ратних жртава. Тиме је круцијална историјска чињеница да је више од половине свих српских ратних жртава пало у НДХ, односно широм Хрватске и Босне и Херцеговине коју је Хитлер прикључио НДХ, насилно гурана у заборав.