Ana Grigorjev

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikad ne uzimaš što bi trebalo.

Oslobodio sam srce briga; sve što sam imao ostavio sam daleko za sobom.

Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih
snova.

Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!

Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!

Tvoje su usne gorko-slatke od ukusa vina mojih patnji.

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje, stalna gošćo u dubinama moga pogleda.

Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!