Ana Grigorjev

Oslobodio sam srce briga; sve što sam imao ostavio sam daleko za sobom.

Sa svima sam podjednako star; šta mari onda što moja kosa sedi?“

Moje srce, ptica divljine, našlo je svoje nebo u tvojim očima.'

One su kolevka jutra, one su carstvo zvezda.

Moje su pesme potonule u dubine njihove.

Pusti me samo da se vinem u to nebo, u njegovo osamno bespuće.

Pusti me samo da delim njegove oblake, da širim krila u sjaju njegovoga sunca.

Držim joj ruke i stežem je na svoje grudi.

Pokušavam da ispunim svoje naručje njenom ljupkošću, da poljupcima opljačkam njen sladak osmeh, da očima svojim ispijem njene tamne poglede.

Ali, avaj, gde je to sve? Ko može lišiti nebo njegova plavetnila?

Pokušavam da shvatim lepotu, ali mi ona izmiče i ostavlja mi na rukama samo telo.

Prevaren i umoran, vraćam se.

Kako može telo dotaći cvet koji sme da dodirne jedino duša?

O ženo, ti nisi samo božji stvor već i ljudski; ovi te obasipaju lepotom iz svojih srdaca.

Pesnici ispredaju za te pređu koncima zlatne fantazije; slikari daju tvom obliku uvek novu besmrtnost.

More daje svoj biser, majdani svoje zlato, cvetnjaci svoje cveće, da te omotaju, da te pokriju, da te učine dragocenijom.

Žudnja muških srdaca prostrla je svoj sjaj preko tvoje mladosti.

Ti si pola žena, a pola san.

Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.

Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.

Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.

Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.

Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem, udara me u srce.