Parlament je u rasulu. Sve je u haosu. Dugačke i jalove rasprave, svađe u medijima, hrvatski bojkot države, oružane bande u Makedoniji i na Kosovu, čak i u Crnoj Gori, srpski ratni invalidi i veterani okreću se protiv kralja, seljaci očajni, inteligencija svih ovdašnjih nacija i religija podleže virusu plemenskih strasti i mržnje. Svi su napeti, svi su u strahu, sem predsednika Vlade Nikole Pašića. Taj starac ne pokazuje nikakve emocije, on u baruštini pliva najbolje. Njegova Radikalna stranka najmoćnija je u državi. Njeni članovi su vernici zagledani u Pašića, u svog Boga, slično kao što su italijanski fašisti opčinjeni Musolinijem. Stjepan Radić i Seljačka stranka su, za većinu Hrvata, ono isto što su Pašić i radikali za Srbe. Kralj Aleksandar deluje bespomoćno. Nervno napet, po ceo dan prima poslanike svih zavađenih tabora, nastoji da ih pomiri, ali uzalud. Svi ga ucenjuju i traže velike pare za sebe i svoje ljude, traže državne položaje i povlastice. Proslavljeni vojskovođa nemoćan je na ovom frontu. Nema ni oficire ni vojnike koji ga slušaju. Puši dnevno i do stotinu i dvadeset cigareta, dva puta se otrovao nikotinom.

Nesreća se nije privukla kao lopov, iznenada i krišom. I njoj, i meni, i nama svima, primicala se javno, svakoga dana i godinama, samo što je ona bila nevidljiva, jer je na sebi nosila zavodljive haljine jednakosti, pravde, bratstva i sreće za sve ljude, narode i vere u jednoj državi, u kojoj sam rođen, koje više nema, a zvala se Jugoslavija.

Beograd bi te omađijao. Već trećeg dana učini ti se da si ovde rođen. Pokraj dve reke i na brežuljcima, razigran i danju i noću, Beograd je Jugoslavija.