Vuk Drašković

Tamo gde ćemo stići svi, bežali ili ne bežali, jer nam se smrtna kazna ne izriče danom rođenja, nego u trenu samog začeća. I ta kazna, samo ona, izjednačava sve ljude.

Obučen je, kao i svi ostali u toj koloni a i u čitavoj armiji, u letnju sivomaslinastu uniformu. Na glavi mu sivomaslinasti šlem sa crvenom zvezdom petokrakom. Ispod šlema curi znoj, teče niz lice, sliva se i na brčiće, kojima je, tek nedavno, ukrasio gornju usnu, a sa njih slankaste kapi cure mu i u usta.

Nek ih đavo nosi, sinko, i nju i njega, naklao je i omađijao, suđeno joj da bude njegova.“ Tako mu je, uveče, baka objasnila. Još mu je, pamti to dobro, kazala: „I ljudi su kao i ovce – stalno srljaju ka svojoj nesreći.“

Kuršum njima, kuršum nama...

Zašto ste tako snuždeni, Vaše visočanstvo? – upita pukovnik Damjanović. – Zašto se ne radujete pobedi?

– Kakvoj pobedi, Jevreme? – zastade on. – Mi smo biološki osakaćeni. Više od milion mrtvih, izgubili smo gotovo polovinu pušci doraslih muških glava, možda i celu trećinu naroda – uzdahnu i ubrza korak. – Zemlja nam razorena, opljačkana i opustošena. Od Skoplja do Beograda, kuda sam prošao, samo jad, smrt i glad. Ko će da ore, da seje, da žanje? Ostalo nam selo i bez stoke, nema više ni konjâ – opet zastade. – Znaš li, Jevreme, da sam zamolio Francuze... strašno, teško mi je da to i tebi kažem. Hiljade naših invalida iz njihovih bolnica uskoro će krenuti u Srbiju

Molio sam Francuze da puste samo one koji imaju noge, jer konjâ za invalide bez nogu mi nemamo.

Jedna bi polagala zakletvu meni, a druga nekakvom Narodnom vijeću u Zagrebu.

Kockaju se, a nikakve karte nemaju u rukama.

Krv mi plahovita, brzo planem, a danas moram da pobeđujem sebe, da mi mač bude razum, a ne srce, da budem i nagao i tih, i dobar i zao, iskren i lukav, prepreden

Život je, moj Jevreme, velika zamka i zagonetka