sr

Imprimatur

    Jasna Prokovićje citiralaпре 2 године
    – А има ли у твом селу нека река? – питам га.

    – Нема.

    – Баш никаква?

    – Не, нема.

    – Па, где идете на пецање?

    – Не идемо. Код нас тога нема.

    Постоје, мислим, и такви чудни светови.
    Jelena Markovicje citiraoпре 10 месеци
    Сине, видео сам мртве.

    Гробове без крстова.

    Куће без прозора.

    Децу без мајки.

    Разроване винограде, спаљене воћњаке.

    Затрпане бунаре.

    Не питај чиме.

    Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

    Човека са главом на раменима, али мртвог.

    Топовску цев која вири с кућних врата.

    Бескрајне колоне.

    Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

    И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

    Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.
    Jasna Prokovićje citiralaпрошле године
    Volim zapuštene ćoškove na kojima se trava ne seče i na kojima raste gomila koprive. Većina kopriva nije za berbu, jer na njih pišaju psi, ali lepo je videti kako bi se priroda ponašala kada je niko ne bi krotio. Bila bi predivna, a to saznanje čoveku slama srce.
    Vladimir Zivkovicje citiraoпрошле године
    Pušite! Pohapsite sve one što se veru po planinčugama, što džogiraju, voze bicikle, propagiraju zdrav život. Smjesta strijeljajte sve one aktiviste što se bore za prestanak pušenja. Pušite! Trujte se! Ionako ćete umrijeti na kraju.
    Vladimir Zivkovicje citiraoпрошле године
    Najveća glupost je pokušavati biti normalan. A gotovo svaka napušena osoba na ovom svijetu baš to radi. Glumi da je normalna.
    Vladimir Zivkovicje citiraoпрошле године
    Razgovori koje vodimo sa onima koji su otišli godinama teku po istom šablonu. Oni mučeni nostalgijom, na svojim proputovanjima prema moru, na svojim skupo zarađenim godišnjim odmorima to već znaju. „Kad si stigla”, „koliko ostaješ”, „kako je tamo”, „ima li posla”... Uglavnom i oni odgovaraju po istom šablonu – Zapad nije zemlja obećana, puno se radi, malo se vremena ima, niko ni s kim ne priča, nema tamo ovih meraka i roštilja, ovih kafenisanja... I tako se siti ispričamo. Oni nas tješe kako je nama dobro i ograđuju se da im ne tražimo pare, a mi se zadovoljimo s pićem ili dva, što oni možda i smatraju svojim milosrdnim djelom.
    SophisticatedCatje citiralaпре 6 месеци
    Pa šta sad? Da ne probam ništa? To kažeš?

    – Ne, nisam to rekao, kažem samo da ne treba imati prevelika očekivanja. Svak gleda svoje dupe, ljudi su u principu sebične svinje. Velika očekivanja slijede velika razočarenja.

    – Koji si ti jebeni pesimista
    SophisticatedCatje citiralaпре 6 месеци
    Pa možemo. Ne. MORAMO. Moramo se potruditi da nekako odemo odavde. Kontaš? I tu ne treba biti neke dileme. Moramo. Sve što je u našoj moći. Ovdje nema života i nikad ga neće biti. Šta, da sutra završimo u nekom rovu i pucamo na neke budale koje su isto tako kao i mi bile nesposobne da odu odavde? Jel to?
    SophisticatedCatje citiralaпре 6 месеци
    Čini mi se, ako naćulim uši, moći ću da čujem cerek malih krilatih gologuzana koji lete gore iznad nas. Sudbina ima svoje nevidljive tokove i uvijek vješto poentira. Voli tako da radi. Učini to na način na koji se najmanje nadaš. Pomislim samo koliko je naočigled slučajnih događaja, usputnih razgovora, nepovezanih sitnica trebalo da se desi tokom ovih deset godina da bismo nas dvoje sada sjedili ovako jedno pored drugog. To bi bila jedna nevjerovatna geometrija, računica čija bi se logika sasvim gubila, neuhvatljiv algoritam. Šta je to, uopšte, ovaj susret između nas?
    Milovan Milojevićje citiraoпре 2 године
    Сине, видео сам мртве.

    Гробове без крстова.

    Куће без прозора.

    Децу без мајки.

    Разроване винограде, спаљене воћњаке.

    Затрпане бунаре.

    Не питај чиме.

    Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

    Човека са главом на раменима, али мртвог.

    Топовску цев која вири с кућних врата.

    Бескрајне колоне.

    Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

    И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

    Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.

    Видео сам цвеће како гори.

    (Замисли ту слику: редови и редови расцветалих црвених тулипана горе као јулско небо!)

    Псе који се боје мачака, мачке које беже од пољских мишева.

    Болесне који копне на приколицама.

    Мајке које немају доручак.

    Бебе које никада не спавају.

    Очеве који не могу.

    И шта онда да радим са песмама у којима се пева о пролећу, расцветалим баштама, хладном гемишту, завичајним брдима, комшијском Жући, летњим сутонима, зимској самоћи?

    Те песме треба спалити.

    И човека, заједно с њима.

    Оставити само децу.

    И не дати им да одрасту.

    А шта ћеш, Богдане, с оном децом која су била тамо где си био и ти?
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)