– А има ли у твом селу нека река? – питам га.

– Нема.

– Баш никаква?

– Не, нема.

– Па, где идете на пецање?

– Не идемо. Код нас тога нема.

Постоје, мислим, и такви чудни светови.

Сине, видео сам мртве.

Гробове без крстова.

Куће без прозора.

Децу без мајки.

Разроване винограде, спаљене воћњаке.

Затрпане бунаре.

Не питај чиме.

Сањице, видео сам коња без три ноге, али живог.

Човека са главом на раменима, али мртвог.

Топовску цев која вири с кућних врата.

Бескрајне колоне.

Једне у аутомобилима, друге на тракторима.

И оне који пешаче, у сандалама, у гуменим чизмама, у пољским оделима.

Босоноге, црвених табана и изломљених ноката.

Volim zapuštene ćoškove na kojima se trava ne seče i na kojima raste gomila koprive. Većina kopriva nije za berbu, jer na njih pišaju psi, ali lepo je videti kako bi se priroda ponašala kada je niko ne bi krotio. Bila bi predivna, a to saznanje čoveku slama srce.