Džejms Falčer

Ova vrsta trgovine zahtevala je veliku količinu kapitala. Istočnoindijske brodove, kako su nazivani brodovi korišćeni za ovu trgovinu, trebalo je izgraditi, opremiti, naoružati topovima protiv holandskih i portugalskih suparnika, te popraviti ako bi se vratili i kada bi se vratili. Brodogradilišta Kompanije u Blekvolu i Deptfordu, koja su bila krupni poslodavci i zapošljavali veliki broj lokalnih radnika, zahtevala su finansiranje. Kapital je uz to bio neophodan i za snabdevanje brodova polugama zlata ili srebra i robom za plaćanje začina, teškim naoružanjem i hranom i vodom za brojnu posadu. Prilikom treće ekspedicije koju je organizovala Istočnoindijska kompanija, posada Zmaja sastojala se od sto pedeset ljudi, posada Hektora od sto ljudi, a Konsenta od trideset ljudi – ukupno dvesta osamdeset duša koje je trebalo hraniti, bar u početku. Jedan od razloga zbog kojeg su posade bile mnogobrojne leži u bojazni Kompanije hoće li biti dovoljno mornara koji mogu da vrate brod ako bi opasnosti kojima se izlagala ekspedicija uzele svoj danak.

Istočnoindijska kompanija je ubirala kapital uglavnom, ali ne i u celosti, od bogatih londonskih trgovaca koji su ga kontrolisali i upravljali njime. Aristokrate i njihove prišipetlje bili su drugi izvor, i to takav koji je Istočnoindijska kompanija rado prihvatala zbog njihovog uticaja na dvoru. Povlastice Kompanije zavisile su od kraljevske naklonosti i pomoći. Sem toga, baratalo se i stranim novcem, uglavnom novcem holandskih trgovaca isključenih iz suparničke holandske kompanije koji su ujedno bili i koristan izvor informacija o delatnostima konkurencije.

Svako od prvih dvanaest putovanja bilo je finansirano zasebno, sa kapitalom dodeljenim samo jednoj plovidbi i sa profitima od tog putovanja raspodeljenim između njegovih akcionara u skladu s tradicionalnim trgovačkim običajima. To je bio, međutim, rizičan način finansiranja prekomorske trgovine, jer se time kapital izlagao dugom periodu neizvesnosti u udaljenim i nepoznatim mestima. Rizik je mogao da se preraspodeli slanjem nekoliko brodova prilikom svake ekspedicije, tako da ne zavisi sve samo od jednog broda; i pored toga, moglo je da se dogodi da svi brodovi stradaju, kao prilikom ekspedicije iz 1608. godine. Istočnoindijska kompanija je posle 1657. godine prešla na metod finansiranja kojim se rizik preraspodeljivao na više putovanja, nakon čega Kompanija postaje potpuno formirano akcionarsko društvo, sa stalnim izvorom finansiranja nezavisnim od konkretnih prekomorskih putovanja. Trgovanje njenim akcijama počinje 1688. godine na londonskoj berzi.

Rizik je bio smanjen i monopolističkim delovanjem. Kao i njeni pandani u inostranstvu, i engleska Istočnoindijska kompanija bila je usko povezana sa državom koja joj je dodelila monopol na uvoz orijentalnih dobara i pravo da izvozi poluge zlata i srebra kako bi robu platila. Država, uvek u manjku s novcem, zauzvrat je dobijala prihod od carinskih dažbina na velike i dragocene proizvode koje je Kompanija uvezla. Konkurencija je svakako postojala, ali to je bila međunarodna konkurencija, konkurencija u Istočnoj Aziji između Engleza, Holanđana i Portugalaca, a unutar samih tih zemalja bila je eliminisana koliko je god to bilo moguće. Autsajderi su neprekidno pokušavali da upadnu u ovu trgovinu, te je jedna od glavnih privilegija koju je država dodelila Istočnoindijskoj kompaniji bila pravo da preduzme mere protiv „uljeza“.

Tržištima se manipulisalo kupovinom zaliha robe i zadržavanjem njihove prodaje. U 17. veku, amsterdamski trgovci bili su posebno vešti u tome, te su hitro uspostavili monopole ne samo na začine, već i na švedski bakar, proizvode od kita, italijansku svilu, šećer, sastojke za parfeme i šalitru (sastojak baruta). Ogromna skladišta bila su presudna za sve ovo; Fernan Brodel primećuje da su skladišta holandskih trgovaca bila veća i skuplja od velikih brodova. Mogla su da prime dovoljno pšenice da hrane celu državu narednih deset do dvanaest godina. Posredi nije bilo samo to da se dobra zadržavaju i čuvaju kako bi se podigle cene, već i to što su velike zalihe robe Holanđanima omogućile da unište konkurenciju u drugim zemljama time što su mogli iznenada da preplave celo evropsko tržište robom.

To izvesno jeste bio kapitalizam, jer je trgovina u udaljenim krajevima zahtevala ogromno investiranje kapitala u očekivanju velikog profita, ali slobodni tržišni kapitalizam očigledno nije bio. Tajna pravljenja visokih profita bila je u tome da se na jedan ili drugi način obezbede monopoli, isključi konkurencija i da se po svaku cenu kontrolišu tržišta. Pošto je profit dolazio od trgovine retkim proizvodima a ne racionalizovanjem proizvodnje, uticaj merkantilnog kapitalizma na društvo bio je ograničen. Većina evropskog stanovni­štva mogla je da obavlja svoj svakodnevni posao a da na nju ne utiču delatnosti ovih vlasnika kapitala.

Tomas Kuk je 1841. godine organizovao prvi izlet vozom od Lestera do Lafboroa na sastanak trezvenjaka, pokreta za ograničenje upotrebe alkoholnih pića. Sada je bilo moguće da mnoštvo ljudi putuje i gleda sportske utakmice, naročito fudbal i trke konja, gde bi im se ulaz naplaćivao. Teško da se može preuveličati značaj ove kapitalističke kreacije, jer su se pojavljivale sasvim nove industrije kako bi iskorišćavale i razvijale tržište slobodnog vremena koje će postati ogroman izvor zahteva potrošača, zaposlenja i profita.

Drugo poglavlje
Odakle potiče kapitalizam?

Kapitalizam, u suštini, jeste investiranje novca u očekivanju da će se napraviti profit

Mančesteru, svetskoj „pamučnoj“ metropoli.

Poslodavci su stvorili svoja sopstvena udruženja, tako da su mogli da sastavljaju „crne liste“ borbenih sindikalaca, da na štrajkove odgovaraju „privremenim isključivanjem radnika

Kapitalistička proizvodnja
Osamdesetih godina 18. veka dvojica Škota, Džejms Makonel i Džon Kenedi uputili su se na jug da bi postali šegrti u industriji pamuka u Lankaširu. Pošto su stekli iskustvo i zaradili novac u proizvodnji mašina za obradu pamuka, osnovali su sopstvenu firmu 1795. godine, sa početnim kapitalom od 1.770 funti. Ubrzo su dobro zarađivali od proizvodnje pamučnog prediva; već 1799. i 1800. godine njihova dobit od uloženog kapitala bila je preko trideset odsto. Akumulirali su kapital velikom brzinom, tako da se do 1800. godine njihov kapital povećao na 22.000 funti, a do 1810. godine na 88.000 funti. Do 1820. godine, ova kompanija je imala tri fabrike pamuka i postala vodeća u predenju finog pamuka u Mančesteru, svetskoj „pamučnoj“ metropoli.

Međutim, nedugo zatim konkurencija u ovoj grani industrije postala je veoma jaka, pa profiti nisu mogli da se održe na tom visokom nivou s početka 19. veka. Razlog je, zapravo, u velikoj meri ležao u činjenici da su visoki profiti doveli do ekspanzije ove industrije i privukli nove investitore zainteresovane za ovaj posao. Već je 1819. godine bilo 344 fabrike pamuka, a 1839. godine bilo ih je 1.815. Tehnička poboljšanja omogućila su ogromno povećanje produktivnosti tokom tridesetih godina 19. veka, a konkurencija je nagonila kompanije da ulažu pozamašne sume u nove mašine. Veće fabrike podignute u to vreme imale su 40.000 vretena u poređenju s otprilike 4.500 koliko su ih imale fabrike na početku razvoja ove delatnosti. Troškovi ovako velikog ulaganja u zdanja i mašine, zajedno s pritiskom na cene prediva zbog povećanih proizvodnih kapaciteta, tridesetih godina 19. veka snizili su profitabilnost ove industrije na veoma nizak nivo.

S razvijanjem industrijskog kapitalizma, obe strane sukobljene oko visine plata, postaju sve bolje organizovane. Predioci pamuka su se od smanjenja plata štitili svojim sindikatima, organizujući se prvo na lokalnom nivou, a zatim na regionalnom i državnom. Godine 1810, 1818. i 1830. bilo je sve više organizovanih štrajkova, ali poslodavci su ih ugušili mahom uz pomoć države koja je hapsila štrajkače i zatvarala vođe sindikata. Poslodavci su stvorili svoja sopstvena udruženja, tako da su mogli da sastavljaju „crne liste“ borbenih sindikalaca, da na štrajkove odgovaraju „privremenim isključivanjem radnika” i da se uzajamno finansijski podržavaju. Silovita akcija sindikata predioca pamuka, i pored svega, jeste bila veoma uspešna, jer su plate ostale stabilne uprkos padu profitabilnosti i nastojanjima poslodavaca da ih smanje.

Iskorišćavanje radne snage nije se odnosilo samo na održavanje plata na niskom nivou, već i na disciplinovanje radnika. Industrijski kapitalizam je zahtevao redovan i stalan rad, ukoliko je cilj bio svesti troškove na minimum. Skupe mašine morale su neprekidno da budu u upotrebi. Dokoličarenje i pijanstvo, čak i šetanje naokolo i razgovor, morali su biti sprečeni. Poslodavci u fabrikama pamuka imali su ozbiljan problem da regrutuju radnike jer ljudi naprosto nisu voleli dugi, neprekidan rad i strogi nadzor. Zato su poslodavci morali da pronađu načine da sprovedu disciplinu koja je bila sasvim strana prvoj generaciji industrijskih radnika. Obično su pribegavali grubim i negativnim kaznenim merama telesnog kažnjavanja (za decu), novčanim kaznama ili pretnjom otpuštanja, a neki poslodavci su razradili prefinjenije i moralističke načine nadziranja svojih radnika.

Rober Oven uveo je „tihe nadzornike“ u svoje fabrike u Nju Lenarku. Svaki radnik imao je komad drveta čija je jedna strana bila obojena crnom bojom – što je označavalo loš rad, druga plavom za osrednji, treća žutom za dobar rad i četvrta belom za odličan. Strana okrenuta napred predstavljala je stalan podsetnik, svima vidljiv, na kvalitet rada tokom prethodnog dana. Svako odeljenje imalo je „knjigu karaktera“ u kojoj je zapisivano koja boja je dodeljena svakom radniku svakog dana. Disciplina nije bila nešto što se odnosilo samo na fabriku, jer je Oven kontrolisao i zajednicu. Slao je ulične patrole da izveštavaju o pijančenju te je sledećeg jutra novčano kažnjavao pijance. Zahtevao je čistoću i ustanovio detaljna pravila za čišćenje ulica i kuća. Čak je postojao i policijski čas: od svih se zahtevalo da zimi budu u kućama posle pola jedanaest uveče.