Emil Zola

Živela je usamljeno, nisu je zanimale ni radosti ni mučne brige svakodnevnog života; uredila je sebi miran život i tihu sreću.

Tereza, koja do tada nije rekla ni reči, posmatrala je pridošlicu. Nikada do tada nije videla pravog muškarca. Loran, krupan, snažan, svežeg lica, zadivio ju je. S divljenjem je posmatrala njegovo nisko čelo obraslo crnom i grubom kosom, pune obraze, crvene usne i pravilno lice punokrvne lepote. Za trenutak se zagledala u njegov širok, kratak, debeo i snažan vrat. Zatim se zaboravila i posmatrala je njegove velike ruke, koje je on raširio na kolenima. Imao je snažne prste. Pesnica mu je morala biti ogromna da bi njom mogao i vola da ubije. Loran je bio pravo seosko dete, pomalo nezgrapan u hodu, povijenih leđa, laganih i pravilnih pokreta, mirnog i jogunastog izgleda.

Želeo je da dobro jede, lepo da spava, da obilato zadovoljava svoje strasti, ali da se s mesta ne pomakne, a sve to da dobije bez trunke napora.