Emil Zola

Ljubavnica mu je stalno govorila da opasnost obilazi one koji joj idu u susret, i imala je pravo

I оtada јe Satena bila smeštena u kući, оtvоrenо, na istој nоzi s оvоm gоspоdоm.

оseti zadоvоljstvо pоmešanо s grižоm savesti, оnо katоličkо zadоvоljstvо kојe iz straha оd pakla gura čоveka u greh.

Nejaka za svojih dvadeset godina, bedna izgleda, Deniz je nosila neki mali zamotuljak,

– „Kod Ženskog raja“ – pročita Žan s nežnim osmehom lepog mladića koji je već u Valonju imao nešto s nekom ženom.

fina pepeljasta poleđina veverice

ispruženim prstima i s uskom šakom kao u vizantijske madone – sva ta kruta i u isto vreme devičanska lepota još nenošene ženske odeće.

jaka bedra još više su isticala nežnost struka na telu bez glave

Žan je bio lep kao devojka, lepota koju kao da je ukrao od svoje sestre, bleštave bele puti, riđe grgurave kose, usana i očiju punih čežnje. Dok je tako, čudeći se, stajala pored njega, Deniz je, međutim, sa svojim duguljastim licem, velikim usnama i već uvelom puti i kosom bez sjaja izgledala još jadnija.

I ovo troje plavokosih stvorenja u sirotinjskom crnom ruhu, ova tužna devojka između lepog deteta i divnog mladića, bili su toliko neobični i dražesni da su se prolaznici, smešeći se, okretali za njima.