L.S. Hilton

Nije slučajno što je barok nastao u Italiji. Ovde naprosto ima previše lepote, savršenih vidika, nežno uklopljenih boja na neverovatnoj sredozemnoj svetlosti. Raskoš je preterana, gotovo sramna.

Sela sam u kafić sleva i naručila belini od konobara srebrne kose koji je izgledao kao da je izašao iz filma.

******** Vratio se s debelim staklenim bokalom punim snežnoljubičastog pirea od breskve, s poštovanjem otvorio malu bocu „vev klikoa“ i pažljivo pomešao šampanjac s voćem. Oko pehara je poređao tanjiriće s dimljenom šunkom, bobicama kapra, krostinima i komadićima parmezana veličine nokta na palcu. Otpila sam gutljaj. Izvrsno, od onih pića koja biste mogli da gutate sve dok se ne sfuljate niz zid.

Grupa od četiri mladića i dve devojke me je opčinila. Postojala je opuštena posesivnost u načinu na koji su se kretali, kao da nije ništa posebno naći se u Portofinu, kao da su nesvesni da je ovo mesto o kome maštaju mnogi što putuju na posao u drugi grad.

Jedna je nosila košulju svog dečka s diskretnim monogramom preko bikinija, druga je bila u izvezenoj beloj tunici i zelenim antilopskim Manolovim sandalama, ravnim i prilično iznošenim, koje koštaju bar petsto evra. Postidela sam se što sam to primetila jer, naravno, devojka poput nje to nikad ne bi uradila.

Muškarci su bili maltene isti, guste tamne kose što im je padala do okovratnika, širokih ramena, vitki kao da po ceo dan ne rade ništa osim što skijaju, plivaju i igraju tenis, što verovatno ne čine. Izgledaju – neusiljeno,

Ugledala bih svoj odraz u izlogu butika ili vodi glatkoj poput stakla – mlatarala sam kesama s plenom, preplanula u jednostavnoj beloj majici i šortsu isečenom od farmerki, kose neuredno skupljene u maramu Dolče i Gabana – i zapitala se treba li da se čudim tom preobražaju. Ali nisam se mnogo iznenadila. Pogledala bih u vodu i tamo konačno videla sebe.

Najveća paluba je bila ukrašena vencima od ružičastih orhideja upletenih oko ograda i stepeništa. Činije s ružičastim ružama teškog mirisa šerbeta oivičavale su prolaz duž kojeg su stajali konobari s bocama ružičastog „kruga“ od litar i po

Postoji obmana zvana anamorfna perspektiva. Predmet se naslika iskosa tako da se prava slika vidi tek kad se posmatra s tačno određenog mesta. Najpoznatiji primer je možda Holbajnova slika Ambasadori, gde se bela mrlja u prednjem delu slike pretvara u ljudsku lobanju. Pod se izlizao u Nacionalnoj galeriji, desno od slike, na mestu gde morate da stojite kako biste videli obmanu. Ali mislim da svi veliki slikari stvaraju oblik anamorfnosti. Ako stanete na pravo mesto odjednom izgleda kao da ste upali u sliku. Na trenutak postojite na dva mesta, unutra i napolju, kvantna obmana. Nijedno stanje ne može da postoji nezavisno od drugog. Tako sam bila u Rimu i u Mateovom krevetu, udvostručena.

Zahvaljujući Stivu nosila sam novu odeću, ulaganje u jesenju kolekciju za vreme moje poslednje posete: Valentinova haljina od najmekše tamnoplave vune, mekog pada ali ipak strogog kroja, obične crne Džimi Ču sandale s visokim potpeticama. Podignuta kosa, bez nakita, sedefastobež lak na noktima ruku i nogu. Toliko sam ličila na bankarku da sam morala biti kurva.