F. Skot Ficdžerald

Nikakav plamen niti svežina ne mogu se meriti s onim što čovek čuva u svom sablasnom srcu.

Niti čitavog jednog sveta neopisive raskoši plele su se u njegovoj glavi dok je na umivaoniku otkucavao sat, a mesec vlažnom svetlošću natapao gužvu njegove odeće na podu. Svake noći dodavao je ponešto tkanju svoje uobrazilje, dok mu pospanost zagrljajem zaborava ne bi prekinula žive slike. Neko vreme ovakvim sanjarenjima davao je oduška svojoj mašti; bila su zadovoljavajući nagoveštaj nestvarnosti stvarnosti, obećanje da temelj sveta bezbedno počiva na vilinom krilu.

Uvek je tužno kada tuđim očima gledate stvari na koje ste utrošili svu svoju moć prilagođavanja.