F. Skot Ficdžerald

U mojim mlađim i ranjivijim danima, otac mi je dao savet koji otad stalno premećem po glavi.
„Kada ti dođe da nekome sudiš“, rekao mi je, „seti se da nije svim ljudima na ovom svetu život išao naruku kao tebi.“
Nije rekao ništa više, ali mi smo se oduvek, bez mnogo reči, neuobičajeno lako razumeli i shvatio sam da je on ovim rekao mnogo više. I

Kada se uzdržavate da nekom sudite, dajete mu beskrajnu nadu. I dalje se pomalo plašim da će mi nešto promaći ako zaboravim, kako je to moj otac snobovski rekao, a ja snobovski ponavljam, da je osećaj za elementarnu pristojnost pri rođenju nejednako raspoređen.

Kada ti dođe da nekome sudiš“, rekao mi je, „seti se da nije svim ljudima na ovom svetu život išao naruku kao tebi.“

život iznova počinje s letom

na život se mnogo uspešnije gleda samo s jednog prozora.

Unapređen sam u majora i svaka saveznička vlada me je odlikovala – čak i Crna Gora, malena Crna Gora na Jadranskom moru!“

Malena Crna Gora! Naglasio je te reči i klimnuo glavom – uz onaj svoj osmeh. Taj osmeh pokazao je da razume burnu prošlost Crne Gore i da saoseća s junačkom borbom Crnogoraca. Potpuno je odavao priznanje nizu nacionalnih okolnosti koje su izmamile ovu počast iz toplog malog srca Crne Gore. Nevericu mi sada potisnu zadivljenost; osećao sam se kao da žurno prelistavam tuce različitih časopisa.

To je orden Crne Gore.“

Na moje zaprepašćenje, orden je izgledao autentično.

Orderi di Danilo, išla su slova ukrug, Montenegro, Nicolas Rex.

„Okrenite ga.“

Majoru Džeju Getsbiju, pisalo je, za izvanrednu hrabrost.

Džejms Gec – to mu je bilo pravo, odnosno kršteno ime. Promenio ga je u sedamnaestoj godini, u naročitom trenutku koji je obeležio početak njegove karijere – kada je video kako jahta Dena Kodija baca sidro kraj najpodmuklijeg peščanog spruda jezera Superior. Tog popodneva Džejms Gec gluvario je na plaži u pocepanom zelenom puloveru, ali je uz bok jahte Tulomi, u pozajmljenom čamcu, pristao Džej Getsbi i obavestio Kodija da će za pola sata dunuti snažan vetar koji bi mogao da mu razbije jahtu.

Pretpostavljam da je to ime čak i tada dugo držao u pripravnosti. Roditelji mu behu sitni, neuspešni farmeri – njegova mašta uopšte ih nije priznavala za roditelje. Istina je bila da je Džej Getsbi sa Vest Ega na Long Ajlandu začet i ponikao iz Džejmsove platonske ideje o samom sebi. Bio je sin božji – kovanica koja, ako išta i znači, znači baš to – i on mora da je došao Očevim poslom, da služi neizmernoj, prostačkoj i varljivoj lepoti. I tako je izmislio upravo onakvog Džeja Getsbija kakvog bi jedan sedamnaestogodišnjak mogao da izmisli, i toj ideji ostao je veran do samog kraja.

Više od jedne godine utirao je sebi put duž južne obale jezera Superior, sakupljajući školjke, loveći lososa ili radeći bilo šta čime bi zaradio za hleb i prenoćište. Njegovo preplanulo telo prirodno je očvrslo u ponekad napornom, a ponekad lagodnom radu ovih krepkih dana. Rano je upoznao žene, a kada su ga iskvarile, počeo je da iz prezire: mlade device jer su bile neznalice, a one druge jer su se ponašale histerično i zbog najmanje banalnosti, koje je on, u svojoj prekomernoj zaokupljenosti sobom, smatrao sasvim normalnim.

Uvek je tužno kada tuđim očima gledate stvari na koje ste utrošili svu svoju moć prilagođavanja.

Po ovoj vrućini svaka dodatna kretnja predstavljala je uvredu opštim zalihama života.