Alana Kolin

Patogeni – mikrobi uzročnici bolesti – cvetaju u sanitarno nezadovoljavajućim uslovima koji nastaju među ljudskim bićima koja žive u tesno zbijenoj masi. Što se više nas tiska na ovoj našoj planeti, to lakše postaje patogenima da se snađu u životu.

Unos kalorija, dakle, ne znači naprosto ono što stavite u usta, nego ono što vaša creva apsorbuju, ubrajajući tu ono što vaši mikrobi izdvoje za vas. Utrošak kalorija je takođe mnogo složeniji od količine utrošene na razne aktivnosti – reč je i o onome što vaše telo odluči da uradi s apsorbovanom energijom, da li da je pohrani za crne dane ili da je smesta sagori. Iako oba ova mehanizma pokazuju kako neki od nas, u zavisnosti od svoje mikroflore, mogu da apsorbuju ili da troše više nego drugi, iz ovoga nastaje jedno novo pitanje: zašto se ljudi koji apsorbuju više energije i skladište veće količine masti ne zasite hranom brže od ostalih? Zašto neki ljudi, iako su već apsorbovali dovoljno kalorija, i uskladištili mnogo masti, i dalje osećaju snažnu potrebu za jelom?

gojaznost nije uvek bolest proistekla iz načina života, uzrokovana prejedanjem i nekretanjem, nego je često posledica difunkcionalnog skladištenja energije u organizmu.

Zakoni termodinamike ne mogu se pogaziti – unesena energija mora biti jednaka utrošenoj energiji da bi težina ostajala stalna, ali ključno je pritom sledeće: u našem telu postoje mehanizmi koji se ne svode samo na to koliko smo pojeli i koliko smo se kretali, a koji regulišu količinu apsorbovanih kalorija i, što je još važnije, količinu kalorija koje ćemo utrošiti ili pohraniti.

Masno tkivo koje se nalazi ispod kože i oko unutrašnjih organa tvore ćelije koje su prazne i čekaju da budu popunjene mašću kada kucne čas da se energija skladišti. Kod kokošaka zaraženih adenovirusom 36, virus primorava ove ćelije da se popune čak i ako nije unesen veliki višak energije, koji bi trebalo da se pohrani. Nije potrebno da kokoši jedu više da bi se udebljale – njihov organizam prosto gura energiju u masne zalihe umesto da je troši.

Kao što je pretpostavio i Durandar, promena mehanizma pohranjivanja energije, kakvu viđamo i kod sivih grmuša, ni kod ljudi nije uvek posledica toga što jedu previše pa zbog toga postaju debeli, nego ponekad – možda čak i u pretežnom broju slučajeva – gojazni ljudi jedu previše zbog toga što su bolesni.

Gastrointestinalni simptomi u stvari su iznenađujuće česti kod ljudi s mentalnim i neurološkim poremećajima, iako se obično smatraju nevažnim u poređenju s izmenjenim ponašanjem.

Obdaren izvanrednim zapažanjem, Čarls Darvin je u svojoj knjizi Izražavanje emocija kod čoveka i životinja iz 1872. godine pribeležio: „Uticaj koji snažne emocije imaju na lučenja u probavnim organima ... još je jedan izvanredan primer neposrednog delovanja čulnog aparata na ove organe, nezavisno od volje.“ Darvin naravno govori o onom osećaju da nam creva popuštaju kada čujemo loše vesti, da nam se želudac prevrće kad smo prespavali alarm za buđenje i kasnimo na ispit, o treperenju u stomaku kad smo zaljubljeni. Mozak i stomak, uprkos tome što su fizički znatno udaljeni u organizmu i ispunjavaju potpuno različite uloge, blisko su povezani. Veza je obostrana: osećanja utiču na rad naših probavnih organa, a rad probavnih organa može da utiče na raspoloženje i ponašanje. Pomislite samo na onaj poslednji put kad vas je stomak nešto mučio – nema sumnje da nije bio mrzovoljan samo vaš probavni trakt nego i vi sveukupno.

Ispostavilo se da i toksoplazma, parazit koji navodi pacove da izgube strah od otvorenog prostora i prate miris mačje mokraće, takođe menja ponašanje ljudi. Zarazi toksoplazmom mi smo podložni zato što volimo mačke – i domaće mačke, ne samo divlje, prenose ovu zarazu i nije teško dobiti je preko ogrebotine ili iz posipa. Tačnije, toliko je lako da je ovaj parazit pronađen kod ogromnog procenta od osamdeset četiri posto Parižanki koje su na njega testirane u vreme trudnoće.

Oboleli od depresije imaju snižen nivo triptofana u krvi, a u zemljama gde stanovništvo, uopšte uzevši, unosi manje triptofana u hrani (triptofan se nalazi u proteinima) povišena je stopa samoubistava. Čak je moguće izazvati kod ljudi vrlo duboku, mada prolaznu depresiju tako što im se organizam liši zaliha triptofana. Manje triptofana znači i manje serotonina, a manje serotonina znači manje vedrog raspoloženja.