A najmiliji mi je onaj spisatelj u kome ja iznova nalazim svoj rođeni svet; spisatelj kod koga se sve zbiva kao i oko mene, a čija mi je priča ipak zanimljiva i za srce mi prianja kao i moj život domaći, koji, doduše, i nije neki raj, ali mi je, sve u svemu, ipak izvor neiskazanog blaženstva

Prirodan tok reči

Od Aristotela pa na ovamo, jednako se govori o prirodnom redu reči. Ali kako to da se postigne onde gde izlaze na videlo bujice iskustva strasnih, i gde se ne stiže do pravog izraza, usled silne brzine utiska i slutnje? U tom slučaju i Šekspir pada u bombastičnost.

deca ne znaju zašto im se šta hoće, ta u tome se bar slažu svi visokoučeni vaspitači i učiteljci, kako školski tako i dvorski; ali da se i odrasli, poput dece, teturaju tamo-amo po ovom tlu zemaljskom, pa da i oni nit znaju odakle dolaze, niti kud idu, i poput dece ne delaju kako bi im pravi neki ciljevi nalagali; pa da se i njima vlada, kao decom, pomoću biskvita i kolača i brezovog pruta – eto to niko da poveruje neće,