Johan Volfgang Gete

Taj ljudski rod, mnogo mu to nekako jednolično dođe! Većina provede u radu pretežni deo vremena svog samo da bi živeti mogla, a ono malo slobode, što im još preostane, toliko ih plaši da pribegavaju svim mogućim sredstvima samo da je se otresu. O udesu ljudski!

opet sam iskusio da nesporazumi i odugovlačenja stvaraju u svetu možda i više zapleta no pakost i lukavost.

Ljubi me! Kako ja sam sebi dragocen postajem, kako ja – tebi smem reći, ti imaš smisla za tako šta – sebe samoga obožavam, otkako me ona ljubi! Je li to drzovito duševno prekomerje i visokoumlje, ili osećanje za stvarni odnošaj? Ne poznajem čoveka od koga bih imao šta da se plašim u srcu Lotinom; pa ipak, kad ona govori o svom vereniku – s tolikom toplinom, s tolikom ljubavlju o njemu govori – tada mi dođe kao da sam onaj koga su svrgli sa svih časti i dostojanstava, pa mu oduzimaju i mač.