Ričard Flanagan

U jednu ruku to je bilo neizrecivo dosadno, u drugu potpuno očaravajuće. Nikada do tada nije upoznao tako samouverene ljude. Jevreji i katolici su manje vredni, Irci su ružni, Kinezi i Aboridžini uopšte i nisu ljudi. Oni nisu to mislili. Oni su to znali. Štošta ga je zapanjivalo. Njihove kamene kuće. Težina njihovog pribora za jelo. Njihovo neznanje o životu drugih. Njihovo slepilo prema lepoti sveta prirode. On je voleo svoju porodicu, ali se njome nije ponosio. Najvažniji podvig njegove porodice bio je opstanak. Trebaće mu čitav život da shvati razmere tog podviga. No tada, u poređenju s počastima, bogatstvom, imanjem i slavom koje je sretao prvi put, taj podvig mu je delovao kao neuspeh, a umesto da pokaže stid, on se prosto klonio svoje porodice sve do majčine smrti. A na njenoj sahrani nije plakao.

Kasnije se niko ničega zapravo nije sećao. Poput svih velikih zločina, biće kao da se nije ni dogodio. Patnja, smrt, tuga, beznadežni besmisao neizmernog stradanja mnogih – sve to možda postoji samo unutar ovih korica i na stranicama još nekih knjiga. Užas može da se obuhvati knjigom, da tako stekne oblik i smisao, ali u životu užas nema ni oblika ni smisla. Užas jednostavno jeste. A dok on vlada, čini se da u svemiru nema ničeg drugog.

Objasnite mi, govorio je Džimi Bigelou, zašto mi kosimo rafalima talase crnih Afrikanaca koji se bore na strani Francuza, a oni su pak jednako namerni da pobiju nas Australijance koji se borimo na strani Engleza na Bliskom istoku?