Uska staza ka dalekom severu

Osećanja su ušla u modu, osećajnost je postala pozorište, a ljudi glumci koji ne znaju ko su van pozornice.

Decenijama kasnije Džimi Bigelou tražio je od svoje dece da pakuju odeću na određeni način, s prevojima ka spolja. Otvarao je fioke komoda u njihovoj drvenoj kući u predgrađu Hobarta da se uveri da je odeća složena s prevojima ka spolja. Nije ih nikada tukao ako odeću ne spakuju tako. Molio je i preklinjao, naređivao je i zahtevao, a na kraju bi, u nemoćnom besu, lično prepakovao njihovu odeću dok su deca nervozno stajala i čekala. Osećao je neki bezimeni užas koji nije umeo da objasni – zbrku koju će i njegova deca nositi sa sobom do kraja života, mešavinu ljubavi i straha koja je prevazilazila otvaranje i zatvaranje fioka, gnev i mrmljanje njihovog oca. Znao je da ona to ne mogu da shvate. Ali zar ne vide? Kako mogu da ne znaju? Ono što treba da se shvati valjda je očigledno. Nikad ne znaš kad šta može da se promeni – raspoloženje, odluka, ćebe.

Život.

Nisu oni znali ništa od svega toga. Znali su samo da ih on, šta god da urade, nikada neće povrediti. U najgorem slučaju prebacio bi ih preko kolena, podigao ruku i zadržao je tako, iznad njihovih zadnjica. Ponekad bi osećali kako mu se tresu kolena i butine. Onda bi kradomice pogledali uvis i videli da mu ruka drhti i da su mu oči vlažne. Kako su mogli da znaju da njihov otac očajnički pokušava da zaštiti njihove meke detinje obraze od neočekivanog udarca kundaka, da ih upozori kakvi užasi u ovom gorkom svetu čekaju nepripremljene – da ih pripremi za sve ono za šta niko nikada ne može da se pripremi? Znali su samo jedno – on ih nikada neće povrediti.

Dok mu je telo drhtalo tamo i nazad kroz vreme, znali su šta misli kad bi rekao važi i iznenada ih stresao s krila. Ne gledajući ih, mahnuo bi im ispruženom rukom da su slobodni.

To je to. Važi? Samo sledeći put spakuj kako treba. Prema spolja. Uvek prema spolja. Važi?

A deca bi istrčala napolje na sunce.

Možda, mislio je, možda nije nalazio za ljubav vremena ni prostora koliko je trebalo. Možda je nekako odabrao – nije tačno znao – predvidive prave linije rada umesto neobuzdanog kruženja ljubavi, savijanje ćebeta umesto širenja ruku.

No ponekad je uviđao: gledajući kroz otvoren prozor malu Džodi kako diže glavu i maše mu s najvećim osmehom na svetu, prenerazio bi se videvši ljubav kako se igra na smeđoj travi u zadnjem dvorištu pod vodom iz prskalice – prenerazio bi se shvativši da je imao dovoljno sreće da živi i toga bude svestan, da voli i bude voljen. Onda bi gledao svoju decu kako se igraju napolju na suncu. Postiđen. Zapanjen. Uvek je bilo sunčano.

Nešto se dešavalo u Dorigu Evansu dok je gledao. Tri stotine ljudi posmatra trojicu ljudi kako uništavaju čoveka kog poznaju, a niko ništa ne preduzima. I nastaviće da posmatraju, i dalje neće preduzeti ništa. Nekako su pristali na ovo što se dešava, prihvatili su ritam dobovanja, a Dorigo prvi među njima, on koji je došao prekasno, učinio malo i sada je nekako pristao na ovo što se dešava. Nije shvatao kako se to dogodilo, znao je samo da se dogodilo.

Na trenutak mu se učinilo da je dokučio istinu o stravičnom svetu u kome se ne mogu izbeći užasi, u kom je nasilje večita, velika i jedina istina, veća od civilizacija koje je stvorilo, veća od svakog boga kome se ljudi klanjaju, jer ono je jedini istinski bog. Činilo se da čovek postoji samo da bi se prenošenjem nasilja postarao da vladavina nasilja ostane večita. Jer svet se nije izmenio, ovo nasilje oduvek je postojalo i nikada neće biti iskorenjeno, ljudi će umirati pod čizmom, od pesnice i užasa drugih ljudi zauvek, a sva ljudska istorija jeste istorija nasilja.