Hans Falada

Izdaleka, brak izgleda vrlo jednostavan: dvoje se venčaju, dobijaju decu. Žive zajedno, nežni su jedno prema drugom koliko je to moguće i napreduju. Drugarstvo, ljubav, prijateljstvo, hrana, piće, spavanje, posao, domaćinstvo, nedeljom izlet, uveče ponekad u bioskop! Gotovo!
No izbliza, cela priča se raščlanjuje na hiljadu pojedinačnih teškoća. Brak, koji odlazi u drugi plan, jer se podrazumeva sam po sebi, predstavlja preduslov, ali na primer: kako rešiti pitanje lonca za dinstanje? I treba li još večeras reći gospođi Šarenhefer da iznese sat iz sobe? U tom grmu leži zec.

Ah, takvih kao što je on ima na milione, ministri mu se obraćaju u govorima, opominju ga da se odriče, da se žrtvuje, apeluju na njegov nemački patriotizam, pozivaju ga da štedi i na izborima glasa za državotvornu partiju.
On to čini i ne čini, kako kad, ali im ne veruje. Baš ništa. Duboko u duši oseća: svi oni hoće nešto od mene, ali za mene neće učiniti ništa. Podjednako im je svejedno hoću li da skapam ili ne, mogu li sebi da dozvolim da odem u bioskop ili ne, briga ih može li Janjica sada da se hrani kako valja ili se izlaže prevelikom uzbuđenju, hoće li malecki biti srećan ili će živeti u bedi – koga se to tiče?

I eto ga, dakle, u upravnoj zgradi kase zdravstvenog osiguranja. Upravna zgrada s portirom, ogromnim predvorjem i umetnički uređenom salom sa šalterima odista može da se podiči izuzetnim izgledom.
U nju ulazi mali čovek Pineberg, koji hoće svojih sto maraka ili možda sto dvadeset, nema pojma koliko mu pripada po odbitku bolničkih troškova, ulazi u lepu, svetlu, ogromnu zgradu. Stoji tako neugledno mali i nikakav u mamutskoj dvorani. Pineberže, dragi moj, tu si zbog sto maraka, tu, gde se obrću milioni. Važno ti je sto maraka? Za nas je to potpuno nevažno, nama to ništa ne znači. U stvari, čekaj, čekaj, uverićeš se i sam. Jeste da je ova zgrada podignuta tvojim doprinosima i doprinosima ljudi koji su isto tako mali kao ti, ali sada ne smeš da razmišljaš na taj način. Mi tvoje doprinose koristimo strogo u skladu sa zakonskim procedurama.

Ranije je sve ipak bilo drugačije. Bili su mladi i zaljubljeni, kroz sve je probijao zrak svetlosti, blistava srebrna žica, čak i kroz najtamniji kamen. A sada se sve rasulo, gomila razvalina, tek tu i tamo poneka svetlucava krhotina. Pa opet razvaline. I opet malo svetlosti. Još su mladi, još se vole, ah, možda se vole čak i više, navikli su se jedno na drugo – ali sve prekrivaju tamni oblaci, možemo li da se smejemo? Kako da se smejemo, da se zaista smejemo u ovom svetu s rukovodiocima ekonomskog oporavka, koji su načinili hiljade grešaka, i malih poniženih i zgaženih ljudi, koji uvek rade najbolje što znaju?

Njih dvoje su celina, ništa ne može da ih razdvoji, prenagljena reč može da ojadi, ali ništa neće razoriti.

Tako se može razmišljati do u beskraj, malo toga je zabavno, Pineberga to ne veseli, ali šta drugo raditi u gradu u kojem za tebe nema ničega osim da sediš kod kuće sa svojim brigama? Radnje u kojima ništa ne možeš da kupiš, bioskopi u koje ne možeš da uđeš, kafane za one koji imaju novca, muzeji za pristojno odevene ljude, stanovi za sve, samo ne za tebe, vlasti koji te šikaniraju – ne, Pineberg radije ostaje kod kuće.