Vladimir Tabašević

Niko od ovih ljudi ne shvata da nije dovoljno – iako je neophodno – pročitati sve živo na ovom svetu, već i da je to u koje svrhe čitamo i služimo se time od presudne važnosti.

Ili kad te svrbeo levi dlan, radovao sam se, dok ga češeš i govoriš kako će biti para, i ti radosna, ja sam hteo da budem te pare koje te čine sretnom

Pa dugo nisam padao s neba, jer si rekla da pare ne padaju s neba.

Nama, koji smo učili maternji jezik za vreme rata, često bez matere, ježili se.

Strah se uvek vidi u rečenicama i u tišinama, kao podmetnuto kopile.

Deca koja plaču sama nose u sebi nadu težu od kita.

Laži o sebi su laži čak i onda kada iskreno priznajemo svoje velike greške, jer ne lažemo mi, jezik nam laže, da tako kažem.

Svi ljudi, pisci, umetnici, izluđuju me, jer, nekako, znam, da u njihovim glavama teku misli koje su u skladu sa svetom, a ludilo je, baš, to kada misliš da tuđe misli teku bolje, lepše, tačnije, normalnije, nego tvoje što teku, da teku onako kako ti misliš da bi i tvoje trebalo da teku. Kad ne razumeš svoje misli, i greškom se bojiš toga.

Nekad osećam da mi je u srcu, oduvek, jedino i samo to da se pretvaram. Ali to je nauka koju niko od ovih nesretnih klinaca koji su proveli svoj život čitajući literaturu koju su sebe prevarili i primorali da im bude zanimljiva nikada neće naučiti. Iskrenost je najveća obmana.

Mostar, tamo gde je ostao Karlov otac, u sebi čuva Neretvu.