Vladimir Tabašević

Niko od ovih ljudi ne shvata da nije dovoljno – iako je neophodno – pročitati sve živo na ovom svetu, već i da je to u koje svrhe čitamo i služimo se time od presudne važnosti.

Narugivao sam se svakoj svojoj radosti i tako sam žalio što će proći, nekad pre nego se i desi.

Mama, vozimo se kao dva izgubljena slučaja, kao muve bez glave, i to je sve što smo mi, i nisam samo ja taj koji landra, koji se ne smiruje, koji ne zna šta će sa sobom, koji ne zna kud udara, čije usne ne znaju za pauzu i koji neprestano spominje sve što je prošlo, nikad ne zaboravljajući.