Vladimir Tabašević

Hrišćanstvo biće sve veća i sve čvršća vera, ne zvao se ja Sebastijan. Pogledaj ti te klince, šta su oni smislili. Ovo je potpuno moja priča. Ovaj klinac odlično glumi. Lep je. Sve je tu. Breht, standardno popularan među bogatom decom. Uvek bio. Eno je. Prelepa. Mlada, talentovana, iz bogate porodice. Otac joj se bavi umetnošću i ima svoj kamenolom iz kog crpe specijalan kamen za svoje skulpture, majka upravlja preduzećem. Samo dete iz takve kuće može da se interesuje za slobodu i to na način da svet oslobađa preko pozorišne scene. Ne shvata koliko radnička deca danas čitko pišaju krv negde. Nada kuva kafu kolektivcima. Njihovi roditelji, kakvi su im peškiri, pohabani. Ne skupljaju vodu. Kako im smrde noge. Kako ne obraćaju pažnju na nokte. Kako grickaju nokte. Kako ginu. Kako mrze sebe. Kako čekaju kraj. Kako drogu koriste potpuno drugačije nego što oni koriste drogu. Kako bi poginuli za Kosovo. Koliko im je rascopanih glava i utroba. Kako postupamo s njima mi koji znamo o čemu je reč. Koliko sam takve dece ja lično oslobodio, pre i više nego bilo koji Breht i bilo kakva predstava. Predstave ne oslobađaju.

Strah se uvek vidi u rečenicama i u tišinama, kao podmetnuto kopile.

ipak više poželi da bude uz majku jer tu, tu je ono kako radi njegovo čekanje. Novi prostor je kao kad se gubiš u suncokretu