Enes Halilović

Mnogo vole da tumače sudbinu, oni koji njome ne gospodare.

Žena može pokloniti srce i onome koji je nikad neće zagrliti.

Rasli smo. Prvo čega se sjećam jeste televizor. Rasli smo uz crnobijeli televizor, mali, koji je otac kupio, a majka ga sa buvlje pijace donijela u cegeru, kao mačku. Uvijek je radio po pola sata, a pola sata odmarao. Brat i ja gledali bismo ujutru crtane filmove, a kad bi se televizor zagrijao, mi bismo otvorili prozor i drali se. Smijali smo se tome. Majka se ljutila, a mi bismo rekli: kad kupiš novi televizor, nećemo se drati. Ona bi ugnula ramenima i zaćutala. Uveče, u poluvremenu neke važne fudbalske utakmice, majka je na televizor previjala hladne obloge kako bi otac mogao gledati prenos do kraja.