Mia Šeridan

I najgore je bilo što sam znao da ja nju volim – strasno, jako i svim srcem, čak i slomljenim parčićima svog srca, čak i onim nedostojnim i bezvrednim. I možda tim delovima baš i najviše.

Pogledala sam čips i onda Arčera, zbunjena. „Sav ovaj čips... svi listiću su savijeni“, rekla sam, pomislivši da to što sam rekla zvuči kao da sam luda.
Pa, te baš voliš, zar ne?
Klimnula sam glavom sporo, shvativši da je pretražio nekoliko kesica čipsa da sakupi one koje najviše volim. I shvatila sam da je primetio tu malu činjenicu o meni. Nisam znala da li da se nasmejem ili da zaplačem. Ali takav je bio Arčer.

Sedeo sam u malom kafeu pre nekoliko dana i video starca za stolom preko puta mene. Izgledao je tako usamljeno, tako tužno. I ja sam se osećao isto, ali iznenada mi je palo na pamet da nekim ljudima ceo život prođe, a da ne budu voljeni i da ne vole jako kao što ja tebe volim. Uvek će postojati mogućnost da ću te u ovom životu izgubiti. Niko od nas ništa ne može da učini u vezi s tim, s gubitkom. Ali u tom trenutku shvatio sam da sam silno zahvalan što sam uopšte u prilici da te imam, da imam takvu ljubav.