Pero Simić

У Првом светском рату Броз се за рачун Аустроугарске борио против Србије, а Југославијом, коју је Србија, уз губитак четвртине целокупног свог становништва, створила на крају тог рата, дупло дуже је владао од оснивача те државе, краља Александра Првог Карађорђевића

Други светски рат у Југославији био више грађански него ослободилачки; да су две трећине југословенских жртава у том рату пале од домаће руке, а не од страних агресора; да је у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској, НДХ, под руководством њеног поглавника Анте Павелића, у том рату извршен геноцид над Србима, а да је после ослобађања Србије од немачке окупације Титов режим ‒ више него у било ком другом делу Југославије ‒ побио велики број припадника националне и пословне елите, културних и јавних радника, универзитетских професора, новинара, глумаца, карикатуриста… Десетине хиљада оних који нису били срећни што се Србија подвргава Титовом и Стаљиновом утопистичком експерименту.

Српски народ воли слободу. Без обзира на то што је слободу изгубио, он се нада да ће је поново стећи.

Није моја намера била да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снагу обеју страна. Нисам комуниста и не радим за њих. Али ја сам покушао да ублажим и спречим њихов терор. Комунисти се не брину за народ…

Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је…

Beogradska Politika piše da iz godine u godinu opada broj jugoslovenskih porodica koje godišnji odmor provode van mesta stanovanja. Kažu da je 1966. na letovanje išlo 66 odsto jugoslovenskih porodica, a četiri godine kasnije samo oko 50 odsto. Ove, 1971. biće ih, kažu, još manje, jer će boravak na Jadranu biti za 20 odsto skuplji nego prošle godine.

U to vreme objavljen je podatak da četiri petine Jugoslovena u toku godine ne pročita nijednu knjigu, a da su se na paradi održanoj povodom pedesetogodišnjice sovjetske republike Gruzije, u glavnom gradu Tbilisiju, u prisustvu generalnog sekretara sovjetskih komunista Leonida Brežnjeva, nosile velike slike Josifa Visarionoviča Staljina.15

Republičkoj komemoraciji, održanoj u velikoj dvorani Skupštine Srbije, u Ulici maršala Tita, prisustvovao je i autor ove knjige, i od dvojice učesnika komemorativne sednice saznao je da su najviši srpski funkcioneri prethodne večeri čvrsto rešili da traže hitan prijem kod Tita. I da će mu reći sve.16

Mesec i po dana kasnije u ovoj pokrajini su organizovane prve separatističke demonstracije, na kojima je zahtevano cepanje Jugoslavije i pripajanje Kosova i Metohije Albaniji. Tito je ove zahteve relativizovao pričom da to „ne treba dramatizirati“4, a godinu i po dana kasnije, aprila 1970, načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije Borče Samonikov obavestio ga je da su saradnici ove službe novembra 1968, pre separatističkih demonstracija na Kosovu i Metohiji, obavestili vodeće pokrajinske funkcionere o onome što se sprema, ali da ovi nisu ništa preduzeli da ih spreče. Tito ovu važnu informaciju, nije uopšte komentarisao,5 a kad su mu kosmetski čelnici tih dana saopštili da ga pripadnici albanske zajednice u ovoj pokrajini smatraju „svojom majkom“, on im je uzvratio:
– Produžite vi tim putem kojim ste pošli