Emili Bronte

„Ne, Kejti“, rekao bi starac, „ne mogu da te volim; ti si gora od tvog brata. Idi, očitaj svoju molitvu i moli Boga da ti oprosti. Bojim se da ćemo ja i tvoja majka morati da se kajemo što smo te rodili!“ U početku je plakala što joj on tako govori, ali kako je bila stalno odbijana, postala je neosetljiva, smejala se kad sam joj govorila da kaže da se kaje za svoje greške i da moli za oproštaj.

Strah? Ne? Nemam ni strah, ni predosećanje, ni nadu da ću umreti. Zašto bih imao? Sa mojim snažnim telom, umerenim načinom života i bezopasnim zanimanjem, trebalo bi – a tako će verovatno i biti – da ostanem u životu dok mi ne bude gotovo nijedne crne dlake na glavi. Pa ipak, ne mogu produžiti u ovom stanju! Moram da se podsećam da dišem – gotovo i svoje srce moram da podsećam da kuca! To je kao da imam da savijam krutu oprugu; sve radnje, čak i najmanje, koje ne podstiče moja jedina misao, moram da činim na silu; da se naročito trudim da bih primetio ma šta, živo ili mrtvo, što nije povezano s onom idejom koja me sveg ispunjava. Imam jednu jedinu želju; celo moje biće i sve moje moći žude da je postignu.

zato što je on više ja nego i sama što sam. Od ma čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova je toliko različita, kao zrak mesečine od munje, ili mraz od vatre.“