Emili Bronte

Strah? Ne? Nemam ni strah, ni predosećanje, ni nadu da ću umreti. Zašto bih imao? Sa mojim snažnim telom, umerenim načinom života i bezopasnim zanimanjem, trebalo bi – a tako će verovatno i biti – da ostanem u životu dok mi ne bude gotovo nijedne crne dlake na glavi. Pa ipak, ne mogu produžiti u ovom stanju! Moram da se podsećam da dišem – gotovo i svoje srce moram da podsećam da kuca! To je kao da imam da savijam krutu oprugu; sve radnje, čak i najmanje, koje ne podstiče moja jedina misao, moram da činim na silu; da se naročito trudim da bih primetio ma šta, živo ili mrtvo, što nije povezano s onom idejom koja me sveg ispunjava. Imam jednu jedinu želju; celo moje biće i sve moje moći žude da je postignu.

zato što je on više ja nego i sama što sam. Od ma čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova je toliko različita, kao zrak mesečine od munje, ili mraz od vatre.“

Kad bi sve drugo uginulo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi sve drugo ostalo, a on nestao, vasiona bi se pretvorila u ogromnog tuđinca, činilo bi mi se da nisam deo nje.

Kad bi je voleo i svim snagama svoga slabačkog bića, ne bi mogao voleti toliko ni za osamdeset godina koliko ja u samo jednom danu.

strpljiv kao jagnje, nikad nije zakerao; ono, doduše, on mi nije zadavao muke zato što je bio nežan, već zato što je bio tvrd

ljubazna

„Oh! Fuj! Ludo dete!“, uzviknem. „Da imate kakvu pravu žalost, stideli biste se da pustite ijednu suzu zbog takve malenkosti. Nikad niste osećali ni senku prave žalosti, gospođice Ketrin

i ustreptao od radosti. On je želeo da sve počiva u zanosu mira, a ja da sve treperi i igra u veseloj svetkovini. Rekla sam mu da bi njegov raj bio samo poluživ, a on je odgovorio da bi moj bio polupijan. Rekla sam mu da bih zaspala u njegovom, a on odgovori da ne bi mogao da diše u mom

Neću da ležim tamo sama: mogu me sahraniti dvanaest stopa duboko i podići crkvu iznad mene, ali ja neću imati mira dok ti ne budeš sa mnom!“

tuceta četvoronožnih zlotvora,