Emili Bronte

Od ma čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste;

Ceo svet je užasna zbirka opomena da je ona postojala i da sam je izgubio!

Teško je oprostiti, gledajući u te oči, osećajući ove osušene ruke. Poljubi me opet, ali da ne vidim tvoje oči! Opraštam ti što si meni učinila. Ja volim svog ubicu – ali tvog! Kako mogu?“

„Vi ste sami učinili da se razbolite, plačući i uzbuđujući se“, kažem mu

ubiti dvoje je isto što i ubiti jedno

Istina, ona se ponašala drukčije od sve dece koju sam ikad znala; zbog nje smo gubili strpljenje i po pedeset puta dnevno: od trenutka kad siđe iz sobe pa sve dok ne pođe gore na spavanje, nijedan jedini minut nismo bili sigurni da neće učiniti neki nedozvoljeni nestašluk. Bila je nemirna i vesela duha, jezik joj je neprekidno radio;

„Ne želim ti veće muke od mojih, Hitklife. Ja samo želim da se nikad ne rastanemo; i ako bi ti neka moja reč posle zadavala bol, pomisli da i ja pod zemljom osećam isti bol, i mene radi, oprosti mi

Ja nisam slomio tvoje srce – sama si ga slomila; i slomivši ga, slomila si i moje.

On je moja velika misao u životu. Kad bi sve drugo uginulo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi sve drugo ostalo, a on nestao, vasiona bi se pretvorila u ogromnog tuđinca, činilo bi mi se da nisam deo nje.

tako on nikad neće znati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je on više ja nego i sama što sam. Od ma čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste;