Suzan Majsner

Do­bro­tu uvek po­kre­će ne­što ple­me­ni­ti­je od pu­ke že­lje da čo­vek bu­de do­bar.

Sr­ce mi je bi­lo ra­nje­no. Kao i nje­mu. Eto ka­ko mi je

– Imam pu­ne ru­ke po­sla – od­go­vo­ri­la sam. – De­setoricu sa šar­lahom.

Šta je go­re? Ža­li­ti što si iz­gu­bio ne­što ne zna­ju­ći da to ni­kad ni­si ni imao, ili ža­li­ti što si iz­gu­bio ne­što što si mi­slio da imaš

Do­bro­tu uvek po­kre­će ne­što ple­me­ni­ti­je od pu­ke že­lje da čo­vek bu­de do­bar

Tu­ga uvek uti­če na ono što usle­di po­sle nje

Lju­di ko­ji ka­žu da se sve do­ga­đa s ra­zlo­gom obič­no to ka­žu sa­mo on­da kad im taj ra­zlog od­go­va­ra

Du­ša sa­mo do odre­đe­ne gra­ni­ce mo­že da pod­ne­se pogled na fi­zič­ku pat­nju

Ne­ko ko vas upot­pu­nju­je ni­je sa­mo ne­ko s kim ko­ra­ča­te kroz ži­vot, već ne­ko za ko­ga vre­di ži­ve­ti, bez ob­zi­ra na to ko­li­ko će­te vre­me­na pro­ve­sti za­jed­no.

Vre­me gu­bi smi­sao kad vas očaj slo­mi

Bio je to bol zbog gu­bit­ka ne­čeg što nam pri­ja sa­mo za­to što je po­zna­to, a ne za­to što nam je dra­go